ГИ ДЕБОР, СИТУАЦИОНИСТИ, 1068. У
ПАРИЗУ, ЈУГОСЛАВИЈИ, ИТАЛИЈИ, ПОЉСКОЈ...
"KOMFOR NIKADA NEćE BITI DOVOLJNO KOMFORAN ZA ONE KOJI TEžE NEčEMU čEGA NEMA NA TRžIšTU", pisao je Debor 1965., povodom pobune u Votsu, crnačkom pregradju Los Andjelesa.
“U prvi mah izgleda smešno govoriti o revoluciji, jer je organizovani revolucionarni pokret već dugo odsutan iz zemalja u kojima je koncentrisano najviše mogućnosti za odlučujuću društvenu promenu. Ali, svaka druga alternativa je još apsurdnija, jer znači prihvatanje postojećeg stanja, na ovaj ili onaj način. Reč ‘revolucionarno’ je neutralizovana do te mere da se danas koristi u reklamnoj industriji kao oznaka za najmanje promene u uvek promenljivom svetu robne proizvodnje; razlog je to što se zahtev za jednom središnjom, poželjnom promenom više nigde ne izražava. Revolucionarni projekat danas stoji pred sudom istorije, optužen za neuspeh i za uvodjenje novih oblika otudjenja. To jasno govori da se vladajući sistem pokazao sposobnim da se odbrani na svim nivoima stvarnosti, mnogo uspešnije nego što su to revolucionari očekivali. Ali, to ne znači da je postao podnošljiviji. Stvar je prosto u tome da revoluciju treba ponovo izmisliti. I to je sve.” — GI DEBOR, UPUTSTVO ZA POBUNU, INTERNATIONALE SITUATIONNISTE #6, AVGUST 1961.
“Jedna mentalna bolest pustoši planetu: BANALIZACIJA. Svi su hipnotisani proizvodnjom i novim pogodnostima: kanalizacija, lift, kupatilo, mašina za pranje veša. U takvim uslovima, oslobodjenje čoveka od materijalnih briga potpuno je prevazišlo svoj prvobitni cilj i postalo opsesivna slika koja lebdi nad sadašnjicom. Suočeni sa izborom izmedju ljubavi i kontejnera za smeće, mladi ljudi svih zemalja izabrali su kontejnere za smeće.” — IVAN ČEGLOV, PRAVILA NOVOG URBANIZMA, 1953.
Stranice Društva spektakla ispunjene su i ilustrativnom analizom i kritikom klasičnog anarhizma, ortodoksnog marksizma, socijaldemokratije, lenjinizma, staljinizma i fašizma, i to kao reakcionarnih, odnosno rđavih kritika liberalizma i kapitalizma. Debor čoveka posmatra kao biće koje je fundamentalno oblikovano istorijom, te analizira i antiku, period nastajanja monoteističkih religija, srednji vek, renesansu i moderno doba. Konačno, Debor sopstvenoj analitičkoj oštrici podvrgava i pojam ideologije, odnosno totalne vladajuće svesti. Šanse otpora ideologiji Debor vidi u praksama koje on i Situacionisti nazivaju «situacijama» - trenutnim subverzivnim akcijama
Iznikli iz Letrizma Isidora Isua, pokreta stvorenog u Parizu 1950.godine koji je bio ništa manje do "avangarda avangarde", udarac u stomak okamanjenom nadrealizmu Bretonovih sledbenika, situacionisti deluju na društveno-političkoj sceni u periodu od 1957. do 1972. godine. Osnovna ideja njihovog pokreta jeste svest o nužnosti promene sveta i života, koji su, okamenjeni u iluziji proizvodnje i potrošnje, ugrozili fundament homo sapiensa kao mislećeg bića.
Radikalan otpor svim zamkama savremenog načina života neophodan je preduslov iole svrsishodnog delovanja u pravcu preuzimanja kontrole nad sopstvenom i kolektivnom sudbinom. Po Deboru i saradnicima, iluzija svakodnevice ponuđena kroz robno-reklamni pritisak postala je stvarnost globalnog društva. Situacionisti su već tada prepoznali prezentaciju kao medijsku sliku koja zamagljuje neposredno gledanje na stvari. Osnovni problem i tragedija današnjice je što svet i sebe doživljavamo iz druge ruke, kao akumulaciju prizora koji plasirani kroz medije kreiraju lažnu društvenost u kojoj životarimo.
Robno-novčani odnosi postali su paradigma našeg delanja. Dešava nam se apsolutna materijalizacija života, kroz koju smo jedino u stanju da definišemo svet i da se pozicioniramo u odnosu na njega. Naš pogled je zamagljen, nejasan od količine robe koja nas preplavljuje. Fetišizam robe izvršio je globalnu kolonizaciju i nema velike nade u izlazak iz začaranog kruga samosvrsishodne proizvodnje koja je tu samo da bi došlo do još veće potrošnje.
Fragmentarno opažanje stvarnosti, parcijalno životarenje u lažnim izborima koje više ne pravi sam već su mu nametnuti, za posledicu imaju opasan gubitak čovekove kontrole nad sopstvenom sudbinom. Mi danas gledamo samo slike, odvojeni od svoga bića, živeći u spektaklu robe čija je proizvodnja postala sama sebi svrha. Spektakl je glavni proizvod današnjeg društva, kaže Gi Debor na jednom mestu, jer je momenat vizuelnog efekta prevagnuo nad upotrebnom vrednošću. Danas je važno kako nešto izgleda, a ne da li koristi bilo čemu i koliko nam je zaista neophodno. Društveno-ekonomski zamajac kapitalističkog sistema može da preživi jedino kroz dalju, sve masovniju proizvodnju. Problem koji se javlja na ovom mestu, oko kojeg situacionisti grupišu svoj aktivizam, jeste nužnost proizvodnje novih lažnih potreba, kako bi se sve veće količine robe i ponude prodale. Upravo je fabrikovanje novih navika zamka u koju svi zajedno upadamo kao u paukovu mrežu, zaslepljeni blještavilom spektakla ponuđenih proizvoda, nesvesni robovske pozicije u koju lagano klizimo. Zato je stvaranje sopstvenih situacija i ambijenta, nepreuzetih od spoljnjeg sveta, moralni imperativ osvešćenog pojedinca, jer je za situacioniste "gotovo sa onim što imaju da nam ponude".
SITUACIONISTI
Isti tekst zaključuje i sudbinu Situacionističke internacionale: "Tog maja '68., u Francuskoj, izmedju isprepletanih crvenih i crnih zastava radničke demokratije, videli smo kako 'užareno sunce jednim bljeskom otkriva obrise novog sveta'. Nastavak će uslediti svuda. Ako smo u izvesnoj meri doprineli povratku tog pokreta, to nije bilo zato da bismo sada na tome gradili bilo kakav autoritet. Zato nam ostaje samo da primetimo da su naše aktivnosti bile konzumirane na zadovoljavajući način: Situacionistička internacionala će biti prevazidjena."
“Mnogo veći avanturista je onaj koji uspeva da mu se avanture dogadjaju, od onoga kome se one dogadjaju same od sebe. Konstrukcija situacija biće neprekidna realizacija velike igre, koju su sami igrači odabrali da graju… Jedna takva sinteza moraće da sjedini kritiku ponašanja, odgovorno gradsko planiranje, ovladavanje ambijentima i odnosima. Mi znamo početne principe…” — Potlač #7, 1954.
Iduće godine, 1967., izlaze dve knjige koje i danas "dižu bauke": Deborova DRUšTVO SPEKTAKLA i Vaneigemova REVOLUCIJA SVAKODNEVNOG žIVOTA. Treba odmah reći da te knjige ničim ne zasenjuju eseje, rezultate zajedničkih istraživanja i druge materijale koji su tokom prethodnih petnaest godina bili objavljeni u 29 brojeva Potlača, a zatim i u istomenoj publikaciji Situacionističke Internacionale. Ali, te dve knjige su uspele da na najbolji mogući način rezimiraju i pokrenu dalje sva dotadašnja istraživanja. Ubrzo po objavljivanju obe knjige su postale poznate. U proleće 1968. mogle su da se čitaju svuda, u vazduhu koji već goreo, ali i po zidovima pariskih ulica: mnoge parole koje su tada postale poznate, bile su prepisane iz tih knjiga ili direktno nadahnute njima - s tim što se REVOLUCIJA SVAKODNEVNOG žIVOTA pokazala nešto zahvalnijom za tu vrstu intervencija.
“Kada prelistavate i čitate brojeve Situacionističke internacionale, prosto ostajete zapanjeni činjenicom do koje su mere i koliko često ti fanatici bili u pravu, iznoseći tvrdnje i predvidjanja koje su kasniji dogadjaji samo potvrdjivali.” — Le Nouvel Observateur, 8. februar 1971.
“Ispod teŠkog hegelovskog omotača izbija nekoliko značajnih iskri. U svojim delima Debor i Vaneigem (Revolucija svakodnevnog života, 1967.) pokušavaju da izlože prvu sveobuhvatnu kritiku otudjenog društva…” — Times Literary Supplement, 21.mart 1968.
Negatorsko i provokativno nasilje njihove frazeologije nadmašuje sve što su prethodne epohe ostavile za sobom - osim, možda, de Sada, Lotreamona i dade…" - Le Monde, 14. februar 1968.
"Mnogo veći avanturista je onaj koji uspeva da mu se avanture događaju, od onoga kome se one događaju same od sebe. Konstrukcija situacija biće neprekidna realizacija velike igre, koju su sami igrači odabrali da igraju… Jedna takva sinteza moraće da sjedini kritiku ponašanja, odgovorno gradsko planiranje, ovladavanje ambijentima i odnosima. Mi znamo početne principe…" - Potlač #7, 1954.
"Dosada je kontrarevolucionarna. U svakom pogledu." - Zbogom teški dani, Internationale Situationniste, #7, april 1962.
"Nova lepota biće lepota situacija, prolaznih i proživljenih. Za nas, poezija znači razvijanje potpuno novih oblika ponašanja i istraživanje načina da se ti postupci ispune strašću." - Potlač br. 5, 20. juli 1954.
"Njihov manifest je sada već čuvena knjiga Gi Debora, Društvo spektakla. U nastojanju da izloži radikalnu kritiku sistema Debor je, u epigramskom i Adornovskom stilu, konstruisao koncept spektakla na osnovu Marksovih, ali još više Lukačevih razmatranja o fetišizmu robe, otuđenju i postvarenju…" - L'Espresso, 15. decembar 1968.
"Društvo spektakla je bilo okosnica svih rasprava na ultralevici još od njegovog objavljivanja 1967. godine. To delo, koje je najavilo događaje iz maja 1968., mnogi smatraju Kapitalom nove generacije." - Le Nouvel Observateur, 8. novembar 1971.
"Kada prelistavate i čitate brojeve Situacionističke internacionale, prosto ostajete zapanjeni činjenicom do koje su mere i koliko često ti fanatici bili u pravu, iznoseći tvrdnje i predviđanja koje su kasniji događaji samo potvrđivali." - Le Nouvel Observateur, 8. februar 1971.
"Ispod teškog hegelovskog omotača izbija nekoliko značajnih iskri. U svojim delima Debor i Vaneigem pokušavaju da izlože prvu sveobuhvatnu kritiku otuđenog društva…" - Times Literary Supplement, 21. mart 1968.
"Deborove i Vaneigemove kritičke analize moderne potrošačke kulture su svakako vredne čitanja…posebno ako možete da priuštite sebi nekoliko nedelja bez posla i alkohola…" - Freedom, maj 1975.
"Ovde je reč o dve male grupe koje su same pripremile teren za događaje iz maja 1968. i pobuni dale dijalektičku okosnicu. Ovih nekoliko odmetnika, Besni i Situacionisti, prezreni od svih političkih i zvaničnih studentskih organizacija, dale su čitavom Levom krilu nadrealistički zamah. To je bio osnov na kojem su razvili jednu od najnaprednijih i najdoslednijih revolucionarnih teorija (doduše, često zagađenu akademskom arogancijom i pomodnim izrazima), koja je vodila ka skoro potpunoj likvidaciji Države." - BAMN (By Any Means Necessary), ed. STANSILL and MAIROWITZ, 1971.
"Članovi Situacionističke internacionale idu čak dotle da tvrde kako oni nemaju nikakvu ideologiju, jer je svaka ideologija oblik otuđenja…" - Anarchism Today, RICHARD GOMBIN, 1971.
"Situacionisti su veći anarhisti od samih anarhista, u kojima vide najobičnije birokrate…" - Carrefour, 8. maj 1968.
"U haosu i zbrci majske Pobune, slogani koje su ispisivali i uzvikivali studenti izgledali su kao masovna spontana reakcija i izraz ličnog nadahnuća. Tek kasnije je postalo jasno da su ti slogani bili fragmenti sveobuhvate i zavodljive ideologije i da su se pojavili mnogo ranije, u brojnim situacionističkim tekstovima i publikacijama…" - BERNARD E. BROWN, Protest inParis
Revolucionarne nade 60tih, koje su kulminirale pobunom iz 1968., danas su blokirane ili napuštene. Jednog dana, one će buknuti opet, izmenjene, ali ponovo življene i sa drugačijim ishodom…Kada se to dogodi, situacionistički program (ili antiprogram) verovatno će biti priznat kao jedna od najlucidnijih i najčistijih političkih formulacija te ranije istorijske epohe, koja na ekstremni način izražava očjaničku snagu i dragocenu slabost čitave te generacije. U čemu se ogleda ta njihova dragocena slabost? U odbijanju da prihvate tragediju svakodnevnog života, kako na ličnom, tako i na društvenom planu. Oni su uporno odbijali da u toj tragediji traže neki viši smisao." - JOHN BERGER, New Society, 6. mart 1975.
"Zbirka tekstova Internationale Situationniste 1958-69 pruža fascinantan pregled aktivnosti ove grupe koja je imala vodeću ulogu u nemirima na Strazburškom Univerzitetu 1966. godine, a zatim i u mogo dramatičnijim 'događajima' iz maja 1968. Mnogi slogani koji su tada osvanuli na zidovima Pariza i postali slavni nalaze se, u ovom ili onom obliku, u ovoj zbirci tekstova koji su tokom prethodnih deset godina izvršili ogroman uticaj na novu generaciju buntovnika. Ima neke ironije u tome što te ideje sada dobijamo brižljivo upakovane kao visokokvalitetnu tržišnu robu, u jasno spektakularnom obliku…" - Times Literary Supplement, 19. februar 1971.
I bi tako. Od 1966. do 1968. detonacije su smenjivale jedna drugu,
kulminirajući maja-juna 1968. godine, "najvećim divljim štrajkom u
istoriji".
Догађаји у Паризу маја 1968. су били под утицајем и ситуационистичких идеја. Према њиховом виђењу, то је било обнављање Париске комуне, до данашњих дана последњи покушај стварања "слободног друштва" у Европи. СИ је према некима била од великог значаја, како на теоретском тако и на практичном плану, доневши савремену и живу критику тадашњег/садашњег друштва (и предлог и покушај његовог превазилажења) у либертерски покрет измучен источним и западним изадајама, и застарелом реториком доброг дела анархистичког покрета.
Len Braken je u Deborovoj biografiji ovako sažeo zaključke te analize: 1. Maj '68. je bio prvi divlji generalni štrajk u istoriji. 2. Maj '68. je bio najveći štrajk koji je ikada pogodio neku razvijenu industrijsku zemlju. 3. Revolucionarni ciljevi su bili radikalniji, moderniji i izraženi jasnije nego ikada ranije. 4. Maj '68. NIJE bio studentski protest, već proleterska revolucija. 5. Taj proletarijat je bio proširen belim kragnama, delikventima, nezaposlenima, srednjoškolcima i tinejdžerskim bandama. 6. Maj '68. je bio revolucionarni festival koji je u sebi nosio opštu kritiku svih oblika otudjenja. (Len Braken, str. 174)
U vezi s ovom poslednjom tačkom, Debor je najviše insistirao na sledećem: "To NIJE bila 1917." Debor je brutalno ismejao sve one koji su po svaku cenu nastojali da pobunu iz 1968. uklope u stare marksističke šeme o uslovima "koji moraju biti zadovoljeni" da bi se moglo govoriti o revoluciji: "Da bi priznali da je u maju došlo do revolucionarne krize, oni moraju da dokažu da je u proleće 1968. postojala neka nevidljiva ekonomska kriza. Zato tako ozbiljno, bez straha od toga da će biti ismejani, prezentuju svoje dijagrame koji pokazuju rast cena i nezaposlenosti…" (Početak jedne ere, SI #12, 1969.)
“Ovu eksploziju je izazvalo nekoliko grupa koje se bune protiv modernog društva, protiv potrošačkog društva, protiv tehnološkog društva, kako onog komunističkog na Istoku, tako i onog kapitalističkog na Zapadu. Te grupe ne znaju čime bi zamenile takvo društvo, ali ono u čemu uživaju su negacija, destrukcija, nasilje, anarhija i mahanje crnim zastavama…” — General ŠARL DE GOL, televizijsko obraćanje naciji, 7. jun 1968.
Bio je to jedini pravi odgovor na situaciju u kojoj se grupa našla nakon poraza, kada su mnogi članovi morali da privremeno emigriraju iz zemlje. Ponovno okupljanje svelo se na izjave o povlačenju, nova isključenja i medjusobne obračune, a da pri tom nije bilo otvoreno nijedno novo pitanje. Godine 1972. jedini članovi SI bili su Debor i Sangvineti. Ovenčani revolucionarnom slavom - i sa DRUšTVOM SPEKTAKLA koje do tada postalo obavezna literatura svakog pretendenta na intelektualni status - mogli su lako da okupe novu posadu i krenu dalje pod istom zastavom. Umesto toga, te iste godine, Debor i Sangvineti proglašavaju Situacionističku internacionalu raspuštenom.
“Zbirka tekstova Internationale Situationniste 1958-69 pruža fascinantan pregled aktivnosti ove grupe koja je imala vodeću ulogu u nemirima na StrazburŠkom Univerzitetu 1966. godine, a zatim i u mogo dramatičnijim ‘dogadjajima’ iz maja 1968. Mnogi slogani koji su tada osvanuli na zidovima Pariza i postali slavni nalaze se, u ovom ili onom obliku, u ovoj zbirci tekstova koji su tokom prethodnih deset godina izvršili ogroman uticaj na novu generaciju buntovnika. Ima neke ironije u tome Što te ideje sada dobijamo brižljivo upakovane kao visokokvalitetnu tržiŠnu robu, u jasno spektakularnom obliku…” — Times Literary Supplement, 19. februar 1971.
FRANCUSKA:
MAJ 1968
- Štampa laže, vikali su demonstranti u Varšavi spaljujući novine koje je kontrolisala partija. Za Vladislava Gomulku, tadašnjeg lidera partije, i druge komunističke vođe, sloboda štampe bila je buržoasko zastranjivanje.
Demonstranti u Parizu spaljivali su automobile protiveći se buržoaskom životnom stilu. Kako gledate na stvari, zavisi od toga gde ste. Dok su se studenti u Parizu i na Berkliju okrenuli protiv akademske nauke, njihove kolege u Varšavi i drugim poljskim gradovima stale su u odbranu tradicionalne uloge univerziteta i njegove autonomije, a podržali su ih mnogi profesori.
Za razliku od situacije na Zapadu, sukob generacija odigrao je neznatnu ulogu u poljskoj šezdesetosmoj. Pisci i naučnici, koji su takođe bili ljuti zbog zabrane izvođenja Mickijevičevog komada i cenzurisanja nacionalne kulture, pridružili su se protestu. Studentski pokret u Poljskoj poprimio je masovan karakter tokom demonstracija na Univerzitetu u Varšavi, 8.marta. Studenti su se ujedinili da podrže dvoje kolega koji su bili isterani zato što su protestovali u Narodnom pozorištu. Jedan od njih bio je Adam Mihnjik, kasniji dugogodišnji politički zatvorenik i strateg pokreta Solidarnost osamdesetih.
Policajci i partijski "dobrovoljci" brutalno su razbili mirne demonstracije. Pokušaja dijaloga uopšte nije bilo. Kršeći viševekovnu tradiciju autonomije univerziteta, policija je umarširala u fakultete, prebila studente i pohapsila veliki broj demonstranata. Odgovor je bio širenje protesta na univerzitete širom zemlje, koji su često podržavali mladi radnici.
Laži komunističke štampe, koja je izopačavala značenje protesta i napadala studentske lidere, samo su pogoršale stvari. Partija je pribegla antisemitskoj propagandi, navodeći da su neki studentski lideri Jevreji. Kampanja mržnje koja je usledila naglasila je potpuni nedostatak slobode javnog izražavanja. Zahtev za ukidanje cenzure bio je jedan od prvih političkih slogana poljskog marša 1968. Usledili su zahtevi za slobodu okupljanja i pravo na udruživanje. Od suštinske je važnosti to što demonstranti nisu tražili slobodne izbore. Pokazali su da su bili realisti, ali jesu tražili mere građanske kontrole vlasti u ekonomiji i politici. "Nema hleba bez slobode", bio je jedan slogan.
Posle 1968. godine, nekadašnji demonstranti na Zapadu postepeno su ulazili u politički i intelektualni establišment svojih zemalja. Poljski demonstranti našli su se u zatvoru ili u egzilu. Nekoliko hiljada njih isterano je sa univerziteta, a osamdeset je zaglavilo robiju posle političkih procesa.
Vlast je, takođe, otpustila istaknute profesore koji su uticali na protest i podržali studente. Najmračniji odgovor režima, antisemitsko čišćenje, okončano je egzodusom više od 10.000 ljudi, koji su ostali i bez državljanstva.
Protesti, kojih se mnogi na Zapadu sa setom sećaju, doveli su do različitih ishoda. Antikapitalistički radikalizam mnoge zapadne demonstrante odveo je u vode ekstremne levice, odbacivanja liberalne demokratije i, u nekim slučajevima, terorizma. Ideološka evolucija poljske studente odvela je u suprotnom pravcu, od napora da "unaprede" socijalizam u ime "pravog" marksizma do antitotalitarne opozicije i stvaranja slobodnog civilnog društva.
Hapšenja su dovršila evoluciju martovskih boraca i oslobodila ih iluzija. Sedamdesetih godina oni su stvorili najveći opozicioni centar u socijalističkom lageru. Pokret Solidarnost iz osamdesetih i mirno svrgavanje komunizma bilo je, u velikoj meri, delo njihove generacije. To je bio jedini umesan kraj puta koji je počeo 1968, ispod spomenika Mickijeviču. Autor je bivši zamenik glavnog i odgovornog urednika Žečpospolite i autor nekoliko knjiga o istoriji poljske demokratske opozicije komunizmu i o pokretu Solidarnost
Primer “Studenta” iz 1968, mozzda je najsvetliji primer minimalisticckog pomicanja ka nemoguchem u nassoj novinarskoj praksi, primer koji najreccitije govori o pravoj prirodi zzivota u jednopartijskoj drzzavi, skvrccenog izmedju materijalne nemasstine i drusstvene zaglupljenosti. Vech je “Susret”, iznikao na ovim iskustvima kao prvi magazin koji se ozbiljno bavio pop kulturom, imao occigledne pretenzije da se sa bavi drusstvenim tokovima, kroz razumevanje popularnih fenomena. Ova kratkotrajna novina, avangardna sadrzzajem, nije bolovala ni od kakve samonametnute novoleviccarske skromnosti, vech je pokussavala, kao i izvanredna prva serija muzicckog “Pop expressa”, da udahne i malo glamoura i vizuelne osvesschenosti u bavljenje ozbiljnim temama. Savremeni ccitaoci ostaju pomalo iznenadjeni kad se suocce sa bogatstvom duha koje je lezzalo u najboljim tekstovima tih novina, samo naizgled postavljenih da deluju u okviru industrije masovne zabave. Naime, kod nas nikakve prave industrije masovne zabave nije bilo krajem ssezdesetih.
Drugovi,
ono što smo napravili u Francuskoj proganja Evropu i uskoro će zapretiti svim vladajućim klasama sveta, od birokrata u Moskvi i Pekingu do milionera u Vašingtonu i Tokiju. Kao što je zbog nas Pariz zaplesao, tako će i međunarodni proletarijat još jednom napasti kapitaliste svih država i sve tvrđave otuđenja. Okupacija fabrika i javnih zgrada u zemlji nije samo zaustavila funkcionisanje ekonomije, nego je stavila društvo pod opšti znak pitanja. Duboko ukorenjen pokret vodi skoro sve i jedan sektor populacije u potražnju za stvarnom transformacijom života. Ovo je početak revolucionarnog pokreta, pokreta koji je ostvario sve osim svesti o onome što je ostvario, svesti koja mu je nužna za pobedu.
Koje će sile prići u spas kapitalizmu? Režim će pasti osim ako ne zapreti upotrebom sile (uz obećanje novih izbora, koji bi se mogli održati samo nakon kapitulacije pokreta) ili čak neposredno upotrebi represiju. Ako Levica dođe na vlast, i ona će isto tako spašavati stari svet kroz koncesije i upotrebu sile. Najveći branitelj takve “narodne vlade” bila bi takozvana “Komunistička” partija, parija staljinističkih birokrata, koja se borila protiv pokreta od njegovog početka i koja je počela predviđati pad de Gaulle-ove vlade tek kada je shvatila da više ne može igrati ulogu glavnog zaštitnika tog režima. Takva bi prelazna vlada bila “kerenskijevska” samo ako bi staljinisti bili pobijeđeni. Sve će ovo zavisiti od svesti radnika i od kapaciteta za autonomno organizovanje. Radnici koji su već odbili smešni dogovor sa vođama sindikata otkrili su da ne mogu “pobediti” u okvirima postojeće ekonomije, nego da moraju uzeti sve kroz transformaciju celokupne ekonomske osnove po svom nahođenju. Šefovi ne mogu platiti više; ali mogu nestati.
Postojeći pokret nije postao “politiziran” time što je nadmašio bedne sindikalne zahteve u vezi plata i penzija, zahteve koji su lažno predstavljeni kao “društvena pitanja”. On je nadmašio politiku postavljajući društveno pitanje kao jednostavnu istinu. Revolucija koja je čitav vek bila u stanju stvaranja konačno se vraća, i ona se može izraziti samo u sopstvenim oblicima. Suviše je kasno za revolucionarno-birokratske prepravke. Kada skorašnji destaljinizirani birokrata kao André Barjonet pozove na stvaranje zajedničke organizacije koja bi ponovo spojila “sve autentične sile revolucije ... bilo da marširaju pod zastavom Trockog ili Maoa, za anarhiju ili situacionizam,” dovoljno nam je da se prisetimo kako oni što danas slede Trockog ili Maoa, a da ne govorimo ništa o jadnoj “Anarhističkoj federaciji”, nemaju nikakve veze sa sadašnjom revolucijom. Birokrate se mogu predomisliti oko toga šta će nazvati “autentično revolucionarnim”; autentična revolucija se neće predomisliti u svojoj osudi birokratije.
U ovom trenutku, sa pozicijom koju drže i sa partijama i sindikatima koje ostaju ono što jesu, radnici nemaju drugog izbora osim da se organizuju u jedinstvene osovinske komitete u direktnom preuzimanju ekonomije i svih aspekata rekonstrukcije društvenog života, postavljajući svoju autonomiju vis-à-vis od bilo kog političkog ili sindikalnog rukovodstva, osiguravajući samoodbranu i povezujući se regionalno i nacionalno. Radeći upravo tako postaće jedina stvarna snaga u zemlji, snaga i vlast radničkih saveta. Jedina alternativa tome je povratak pasivnosti i gledanju televizije. Proletarijat je “revolucionaran ili nije ništa.”
Koje su suštinske odlike vlasti saveta?
- Raspuštanje svake spoljne vlasti
- Direktna i totalna demokratija
- Praktično jedinstvo odlučivanja i izvršavanja
- Delegati koji se mogu opozvati u svako doba od onih što su ih izabrali
- Ukidanje hijerarhije i nezavisnih specijalizacija
- Svesno upravljanje i transformacija svih uslova oslobođenog života
- Permanentna i kreativna masovna participacija
- Međunarodna veza i koordinacija
Postojeći preduslovi nisu ništa manji od ovoga. Samoupravljanje nije ništa manje. Čuvajte se svih modernističkih pridošlica – uključujući čak i sveštenike – koji pričaju o samoupravljanju ili čak radničkim savetima ne priznajući ovaj minimum, jer oni žele spasiti svoje birokratske funkcije, privilegije svojih intelektualnih specijalizacija ili svoje buduće karijere sitnih šefova.
U stvarnosti, ono što je nužno sad bilo je nužno još od samog početka proleterskog revolucionarnog projekta. Uvek je postojalo pitanje autonomije radničke klase. Borba se uvek svodila na ukidanje najamnog rada, ili robne proizvodnje, kao i države. Cilj je uvek bilo pristajanje uz svesnu istoriju, gušenje svih separacija i svega “što postoji odvojeno od pojedinca.” Proleterska revolucija je spontano iscrtala svoju odgovarajuću formu u savetima — u Petrogradu 1905, u Torinu 1920, u Kataloniji 1936, u Budimpešti 1956. Očuvanje starog društva, ili stvaranje nove klase eksploatatora, uvek se ostvarivalo preko mrtvih tela saveta. Radnička klasa sada prepoznaje svoje neprijatelje i svoje odgovarajuće metode akcije. “Revolucionarna organizacija mora znati da se više ne može boriti protiv otuđenja otuđenim oblicima borbe” (Društvo spektakla). Radnički saveti su jedino rešenje, pošto su svi drugi oblici revolucionarne borbe proizveli suprotno od onoga što se tražilo. <<
U razmaku od deset dana radnici su okupirali na stotine fabrika, spontani generalni štrajk je doveo zemlju pred zastoj, a de facto komiteti su preuzeli mnoge državne zgrade. Ova situacija - koja ne može potrajati nego proširiti se ili nestati (kroz represiju i defetističke pregovore) - sklanja u stranu sve stare ideje i potvrđuje sve radikalne hipoteze o povratku revolucionarnog proleterskog pokreta. Činjenica da je celokupni pokret u stvari izazvan pre pet meseci od strane šest “Enragés” revolucionara još bolje otkriva kako su objektivni uslovi već prisutni. Francuski primer već ima reprekusije u drugim zemljama, oživljavajući internacionalizam koji je nerazdvojan od revolucija našeg veka.
Fundamentalna borba sada leži između mase radnika - koji nemaju sredstva da se direktno izraze - i levičarskih političkih i sindikalnih birokratija koje (čak i na osnovi samo 14% aktivne populacije u sindikatima) kontrolišu kapije tvornica i pravo na pregovore u ime okupatora [radnika]. Ove birokratije nisu radničke organizacije koje su se degenerisale i izdale radnike; one su mehanizam za integraciju radnika u kapitalističko društvo. U postojećoj krizi one su glavni zaštitnik uzdrmanog kapitalizma.
De Gaulle-ov režim može pregovarati - suštinski (iako indirektno) sa PCF-CGT [Komunistička partija Francuske i sindikat kojeg kontroliše] - za demobilizaciju radnika u zamenu za nekakve ekonomske beneficije, nakon čega bi došlo do represije postojećih strujanja. Ili, “Levica” može doći na vlast i gurati istu politiku, iako sa slabijeg stajališta. Ili, konačno, radnici mogu iskoristiti prednost kroz izražavanje u svoje ime i tako postati svesni ciljeva tako radikalnih kao i same metode koje su već upotrebili u praksi. Takav bi proces doveo do formiranja radničkih saveta, ostvarujući odluke demokratski na najnižem nivou, stvaranjem federacija kroz izbore u svako doba smenjivih delegata, čime bi postali jedina odlučujuća i izvršna vlast za čitavu zemlju.
Kako bi nastavak postojeće situacije ostvario taj prospekt? Kroz nekoliko dana, možda, nužnost ponovnog pokretanja određenih sektora ekonomije pod radničkom kontrolom bi mogla postaviti osnove za ovu novu snagu, snagu koja već preti da pokida prepreke sindikata i partija. Železnica i štampa bi se možda pokrenule za potrebe borbe radnika. Novi de facto autoritet bi morao prisvajati i distribuirati namirnice. Ako bi novac izgubio na vrednosti ili ako ga ne bi bilo morao bi se zameniti vaučerima koje bi izdavale te nove vlasti. Kroz takve praktične procese svoju svest najdubljih aspiracija proletarijat uspostavlja samostalno - klasna svest koja hvata istoriju i donosi radničku vlast u sve aspekte sopstvenih života.
SAVET ZA ODRŽAVANJE OKUPACIJA
PARIZ, 22. MAJ 1968. <<
Drugovi,
s obzirom da je Sud-Aviation fabrika u Nantu okupirana dva dana od strane radnika i studenata tog grada,
i da se danas pokret širi na nekoliko tvornica (Nouvelles Messageries de la Presse Parisienne u Parizu, Renault u Kleonu, itd.),
OKUPACIONI KOMITET SORBONE poziva na
neodložnu okupaciju svih fabrika u Francuskoj i formiranje radničkih saveta.
Drugovi, širite i reprodukujte ovu poruku što brže.
Sorbona, 16. maj 1968, 03:30 sati <<
26.01.1968.
"KOMFOR NIKADA NEćE BITI DOVOLJNO KOMFORAN ZA ONE KOJI TEžE NEčEMU čEGA NEMA NA TRžIšTU", pisao je Debor 1965., povodom pobune u Votsu, crnačkom pregradju Los Andjelesa.
“U prvi mah izgleda smešno govoriti o revoluciji, jer je organizovani revolucionarni pokret već dugo odsutan iz zemalja u kojima je koncentrisano najviše mogućnosti za odlučujuću društvenu promenu. Ali, svaka druga alternativa je još apsurdnija, jer znači prihvatanje postojećeg stanja, na ovaj ili onaj način. Reč ‘revolucionarno’ je neutralizovana do te mere da se danas koristi u reklamnoj industriji kao oznaka za najmanje promene u uvek promenljivom svetu robne proizvodnje; razlog je to što se zahtev za jednom središnjom, poželjnom promenom više nigde ne izražava. Revolucionarni projekat danas stoji pred sudom istorije, optužen za neuspeh i za uvodjenje novih oblika otudjenja. To jasno govori da se vladajući sistem pokazao sposobnim da se odbrani na svim nivoima stvarnosti, mnogo uspešnije nego što su to revolucionari očekivali. Ali, to ne znači da je postao podnošljiviji. Stvar je prosto u tome da revoluciju treba ponovo izmisliti. I to je sve.” — GI DEBOR, UPUTSTVO ZA POBUNU, INTERNATIONALE SITUATIONNISTE #6, AVGUST 1961.
“Jedna mentalna bolest pustoši planetu: BANALIZACIJA. Svi su hipnotisani proizvodnjom i novim pogodnostima: kanalizacija, lift, kupatilo, mašina za pranje veša. U takvim uslovima, oslobodjenje čoveka od materijalnih briga potpuno je prevazišlo svoj prvobitni cilj i postalo opsesivna slika koja lebdi nad sadašnjicom. Suočeni sa izborom izmedju ljubavi i kontejnera za smeće, mladi ljudi svih zemalja izabrali su kontejnere za smeće.” — IVAN ČEGLOV, PRAVILA NOVOG URBANIZMA, 1953.
Društvo spektakla Gija Debora (Anarhija/Blok45, 2003)
i aktivnost(i) tzv. Situacionističke internacionale čiji je Debor bio istaknuti
član, predstavljaju značajan (naučni i praktički) trenutak u korpusu kritičke
misli/teorije XX veka. Nekoliko je razloga za to. Prvo, u pitanju su ideje koje
su po svojoj teorijskoj relevantnosti ravnopravne onim sada-već-klasičnim
teoretičarima frankfurtske škole i/ili američke kritičke sociologije šezdesetih
godina. Drugo, sama teorija jasno ukazuje na one fenomene i (najblaže rečeno)
protivrečnosti modernog društva i kapitalizma koji su masovno postali vidljivi
tek devedesetih kroz (zbunjujući i jednako protivrečan) pojam globalizacije.
Treće, bitno artistički metod/praksa kritičke teorije Gija Debora i
Situacionista (inspirisani dadaizmom i nadrealizmom) zaslužuju pažnju zbog
svoje lucidnosti i imaginacije. Ova se knjiga prvi put pojavljuje u Parizu
1967. godine, dok je nemiri iz 1968. čine poznatom. Napisana je poput manifesta
(čini je 221 teza) i, autorovim rečima, "sa svesnom namerom da naudi
društvu spektakla".
Prva rečenica Društva spektakla svesno ima formu prve rečenice Marksovog Kapitala (trk do police sa knjigama!), s tim što Debor reč «roba» zamenjuje rečju «prizor». Ovaj hommage Marksu zapravo je sažetak Deborove radikalne teorije: Roba, i sve što nas okružuje, otuđeno je u prizor, u predstavu, u sliku. Marksov ispravan fokus na robu danas je nužno preobratiti u fokus na spektakl. Spektakl je i rezultat i cilj kapitalističkog oblika proizvodnje, te «vladajući oblik života» u ovom trenutku kapitalizma.
Marksovo doba kapitalizma bilo je karakterisano pomakom od biti ka imati, kako je umeo istaći From. Danas je reč o pomaku od imati ka izgledati. Ovo je, naime, osnovna Deborova teza. Pošto je imanje postalo sveukupno, ono danas mora obezbediti prestiž kroz svoj pojavni oblik. Ove ideje mogu se (pro)čitati i kao kritika masovne kulture, čemu je i Debor posvetio pažnju (poglavlje Negacija i potrošnja u kulturi). Međutim, autorova kritička teorija drastično je opštije prirode. Deborov spektakl nisu tek obmane masovnih medija, već sveukupan «pogled na svet koji se materijalizovao».
Prva rečenica Društva spektakla svesno ima formu prve rečenice Marksovog Kapitala (trk do police sa knjigama!), s tim što Debor reč «roba» zamenjuje rečju «prizor». Ovaj hommage Marksu zapravo je sažetak Deborove radikalne teorije: Roba, i sve što nas okružuje, otuđeno je u prizor, u predstavu, u sliku. Marksov ispravan fokus na robu danas je nužno preobratiti u fokus na spektakl. Spektakl je i rezultat i cilj kapitalističkog oblika proizvodnje, te «vladajući oblik života» u ovom trenutku kapitalizma.
Marksovo doba kapitalizma bilo je karakterisano pomakom od biti ka imati, kako je umeo istaći From. Danas je reč o pomaku od imati ka izgledati. Ovo je, naime, osnovna Deborova teza. Pošto je imanje postalo sveukupno, ono danas mora obezbediti prestiž kroz svoj pojavni oblik. Ove ideje mogu se (pro)čitati i kao kritika masovne kulture, čemu je i Debor posvetio pažnju (poglavlje Negacija i potrošnja u kulturi). Međutim, autorova kritička teorija drastično je opštije prirode. Deborov spektakl nisu tek obmane masovnih medija, već sveukupan «pogled na svet koji se materijalizovao».
Komodifikacija je totalna, veli Debor, svet koji
vidimo je svet robe - i mi više ne vidimo ništa drugo.
Stranice Društva spektakla ispunjene su i ilustrativnom analizom i kritikom klasičnog anarhizma, ortodoksnog marksizma, socijaldemokratije, lenjinizma, staljinizma i fašizma, i to kao reakcionarnih, odnosno rđavih kritika liberalizma i kapitalizma. Debor čoveka posmatra kao biće koje je fundamentalno oblikovano istorijom, te analizira i antiku, period nastajanja monoteističkih religija, srednji vek, renesansu i moderno doba. Konačno, Debor sopstvenoj analitičkoj oštrici podvrgava i pojam ideologije, odnosno totalne vladajuće svesti. Šanse otpora ideologiji Debor vidi u praksama koje on i Situacionisti nazivaju «situacijama» - trenutnim subverzivnim akcijama
Deborovo životno delo, objavljeno davne 1967. godine
predstavlja, kako i sam prevodilac napominje, jednu od poslednjih totalnih
kritičkih teorija društva. Značaj i uticaj situacionista i njihove
Internacionale jeste svojevrstan sociološki paradoks i fenomen. Nikada manja
grupa ljudi nije uspela u toj meri da izvrši uticaj na sredinu u kojoj je
delovala. Sublimacija njihovog teorijskog rada jeste upravo Društvo spektakla,
kultna knjiga mnogih radikalno levih i anarhistički orijentisanih pojedinaca i
pokreta.
Iznikli iz Letrizma Isidora Isua, pokreta stvorenog u Parizu 1950.godine koji je bio ništa manje do "avangarda avangarde", udarac u stomak okamanjenom nadrealizmu Bretonovih sledbenika, situacionisti deluju na društveno-političkoj sceni u periodu od 1957. do 1972. godine. Osnovna ideja njihovog pokreta jeste svest o nužnosti promene sveta i života, koji su, okamenjeni u iluziji proizvodnje i potrošnje, ugrozili fundament homo sapiensa kao mislećeg bića.
Radikalan otpor svim zamkama savremenog načina života neophodan je preduslov iole svrsishodnog delovanja u pravcu preuzimanja kontrole nad sopstvenom i kolektivnom sudbinom. Po Deboru i saradnicima, iluzija svakodnevice ponuđena kroz robno-reklamni pritisak postala je stvarnost globalnog društva. Situacionisti su već tada prepoznali prezentaciju kao medijsku sliku koja zamagljuje neposredno gledanje na stvari. Osnovni problem i tragedija današnjice je što svet i sebe doživljavamo iz druge ruke, kao akumulaciju prizora koji plasirani kroz medije kreiraju lažnu društvenost u kojoj životarimo.
Robno-novčani odnosi postali su paradigma našeg delanja. Dešava nam se apsolutna materijalizacija života, kroz koju smo jedino u stanju da definišemo svet i da se pozicioniramo u odnosu na njega. Naš pogled je zamagljen, nejasan od količine robe koja nas preplavljuje. Fetišizam robe izvršio je globalnu kolonizaciju i nema velike nade u izlazak iz začaranog kruga samosvrsishodne proizvodnje koja je tu samo da bi došlo do još veće potrošnje.
Fragmentarno opažanje stvarnosti, parcijalno životarenje u lažnim izborima koje više ne pravi sam već su mu nametnuti, za posledicu imaju opasan gubitak čovekove kontrole nad sopstvenom sudbinom. Mi danas gledamo samo slike, odvojeni od svoga bića, živeći u spektaklu robe čija je proizvodnja postala sama sebi svrha. Spektakl je glavni proizvod današnjeg društva, kaže Gi Debor na jednom mestu, jer je momenat vizuelnog efekta prevagnuo nad upotrebnom vrednošću. Danas je važno kako nešto izgleda, a ne da li koristi bilo čemu i koliko nam je zaista neophodno. Društveno-ekonomski zamajac kapitalističkog sistema može da preživi jedino kroz dalju, sve masovniju proizvodnju. Problem koji se javlja na ovom mestu, oko kojeg situacionisti grupišu svoj aktivizam, jeste nužnost proizvodnje novih lažnih potreba, kako bi se sve veće količine robe i ponude prodale. Upravo je fabrikovanje novih navika zamka u koju svi zajedno upadamo kao u paukovu mrežu, zaslepljeni blještavilom spektakla ponuđenih proizvoda, nesvesni robovske pozicije u koju lagano klizimo. Zato je stvaranje sopstvenih situacija i ambijenta, nepreuzetih od spoljnjeg sveta, moralni imperativ osvešćenog pojedinca, jer je za situacioniste "gotovo sa onim što imaju da nam ponude".
"Totalitet ljudskog bića se ne ispoljava radom ,
čak ni umetničkim radom
- "Спектакл
је ступањ на којем роба успева да колонизује читав друштвени живот.
Комодификација није само видљива: ми више не видимо ништа друго. Свет који
видимо је свет робе." - Теза 42.
- . Само смо
доливали бензин тамо где је већ буктао пламен."
- “Дани овог
друштва су одбројани. Његови разлози и његове заслуге пажљиво су извагани
и видело се да не претежу. Његово становништво је подељено на две стране,
од којих једна жели да ово друштво нестане.” — Из
предговора за IV италијанско издање Друштва спектакла, 1979.
SITUACIONISTI
Iz protivljenja politici razdvajanja i podele života u
različite sfere nastala je u vremenu posle Drugog svetskog rata
Situacionistička internacionala. Izvorno potiče iz umetničke scene, ali se
emancipovala od tog miljea, shvatila je "umetnost" i
"umetnika" kao proizvod kapitalističkog razdvajanja i latila se
~original: recipirala je; počela je da proučava Marksa?~ Marksa.
Situacionistička internacionala predvidela je mnogo toga tokom 50ih i ranih
60ih godina dvadesetog veka što će se sve 1967. obrušiti na stari svet:
fundamentalno dovođenje u pitanje kapitalističkog društva stvaranjem spontanih
revolucionarnih situacija.
Na grupu je jako uticao marksistički kritičar svakodnevnog života, Anri Lefevr. Markistički filozof je 1946. objavio prvi tom svog dela kritike svakodnevnog života, a 1961. drugi. Gi Debor, glava Situacionističke internacionale i autor "Društva spektakla", jedno vreme je sa njim bio u kontaktu. Sa svojom kritikom robe situacionisti su u stvari bili prethodnici kritike kapitalističkog društva kao društva robe koju će početkom devedesetih reformulisati Robert Kurc i grupa Krizis. Knjiga Gi Debora, "Društvo spektakla", objavljena 1967., mora da se nađe u zbirci dela važnih filozofskih radova radikalne levice – a na nekim mestima knjiga ima dodirnih tačaka sa "Dijalektikom prosvetiteljstva" od Adorna i Horkhaimera.
Situacionistička internacionala nadovezala se na zapadnjački marksizam, čiji najpoznatiji predstavnik bejaše Đerđ Lukač. Oni su, kao i Lukač, kritikovali pogrešnu svest i naglašavali pojam totaliteta. Kod Lukača je svest morala da se manifestuje u komunističkoj partiji, koja bi trebalo da predstavlja protiv-totalitet postojećem kapitalističkom totalitetu; kod Situacionističke internacionale bila je to "enormna svest" (Marks) koja bi trebalo da dođe do izražaja sa jedne strane u njoj samoj, a sa druge u radničkim savetima.
Na grupu je jako uticao marksistički kritičar svakodnevnog života, Anri Lefevr. Markistički filozof je 1946. objavio prvi tom svog dela kritike svakodnevnog života, a 1961. drugi. Gi Debor, glava Situacionističke internacionale i autor "Društva spektakla", jedno vreme je sa njim bio u kontaktu. Sa svojom kritikom robe situacionisti su u stvari bili prethodnici kritike kapitalističkog društva kao društva robe koju će početkom devedesetih reformulisati Robert Kurc i grupa Krizis. Knjiga Gi Debora, "Društvo spektakla", objavljena 1967., mora da se nađe u zbirci dela važnih filozofskih radova radikalne levice – a na nekim mestima knjiga ima dodirnih tačaka sa "Dijalektikom prosvetiteljstva" od Adorna i Horkhaimera.
Situacionistička internacionala nadovezala se na zapadnjački marksizam, čiji najpoznatiji predstavnik bejaše Đerđ Lukač. Oni su, kao i Lukač, kritikovali pogrešnu svest i naglašavali pojam totaliteta. Kod Lukača je svest morala da se manifestuje u komunističkoj partiji, koja bi trebalo da predstavlja protiv-totalitet postojećem kapitalističkom totalitetu; kod Situacionističke internacionale bila je to "enormna svest" (Marks) koja bi trebalo da dođe do izražaja sa jedne strane u njoj samoj, a sa druge u radničkim savetima.
Situacionistička
internacionala suprotstavljala je "mrtvom svetu robe" često radikalan
subjektivizam, vitalističku, pozitivnu utopiju koja je bila posebno izražena u
knjigama Raula Vanaigema. Vanaigem, koji je svoju poslednju knjigu
"Namenjeno živima!" objavio 1990., postao je poznat početkom 70ih po
svojoj knjizi "Priručnik za životnu umetnost za mlade generacije"
(koja se često navodi i kao "Revolucija svakodnevnog života", prim.
prev.). Čistu, iskrenu strast, koju svaka vlast i moć pokušavaju da spreče,
suprotstavio je mrtvom kapitalističkom društvu.
Po
Situacionističkoj internacionali proletarijat je još uvek bio nada i
istovremeno subjekt-objekt revolucije, ali su smatrali da vatru mogu zapaliti i
slojevi društva nezavisni od najamnog rada. Na kraju revolucionarna iskra više
nije u samom izrabljivanju, već u bedi društvenih odnosa. SI nije preterano volela
studente, a njihov najoštriji tekst „Beda studentskog života“ može se čitati i
kao uspela samokritika sopstvenog otuđenog položaja.
Stvaranje saveta i ukidanje najamnog rada i svih institucija koje za njega spremaju – bejaše to njihov program. Hteli su da stignu od revolucionarnog opšteg štrajka do opšteg samoupravljanja. Takođe su uspeli da revolucionarno prevaziđu stare zahteve anarhističkog i savetno-komunističkog pokreta: "samoupravljanje robnog otuđenja samo bi stvorilo od svih ljudi programere svojeg sopstvenog preživljavanja - kvadratura kruga. Stoga zadatak radničkih saveta ne bi bio samoupravljanje postojećim svetom, već njegova neprestana, kvalitativna promena: konkretno ukidanje robe (kao ogromnog preusmeravača ljudske proizvodnje od strane samih ljudi [kako bi bio lepši prevod?]). Prevazilaženje [ovde se koristi reč Aufhebung - <a href="http://www.geocities.com/aufheben2/">http://www.geocities.com/aufheben2/</a> ima objašnjenje] robe podrazumeva ukidanje rada i njegovo zamenjivanje novom vrstom slobodne delatnosti; odnosno ukidanje osnovnih podela modernog društva na sve opredmećeniji rad i slobodno vreme koje se pasivno konzumira." Ovo je bilo sažeto šezdesetosmaškom parolom „Nikada ne radi!“. Najlepša definicja kako bi moderna revolucija u visokorazvijenom društvu mogla da uspe dolazi od situacionističkog socijalrevolucionara Emila Marensina (Emile Marenssin): „situacija će postati revolucionarna onda kada studenti ne žele više da postanu budući izrabljivači, a radnici izrabljeni“.
"Situacionistička internacionala ne može da bude masovna
organizacija i nikada neće prihvatiti sledbenike, kao što to rade
konvencionalne avangardne grupe. SI može da bude samo zavera jednakih,
generalštab koji ne želi da ima vojsku. Stvar je u tome da pronadjemo i
otvorimo severozapadni prolaz ka novoj revoluciji koja neće tolerisati mase
izvršilaca, ka revoluciji koja će konačno prodreti u oblast koja je do sada
bila poštedjena revolucionarnih potresa: u svakodnevni život. Mi ćemo samo
organizovati detonaciju: slobodna eksplozija mora da izbegne i nas i svaku
drugu kontrolu." Stvaranje saveta i ukidanje najamnog rada i svih institucija koje za njega spremaju – bejaše to njihov program. Hteli su da stignu od revolucionarnog opšteg štrajka do opšteg samoupravljanja. Takođe su uspeli da revolucionarno prevaziđu stare zahteve anarhističkog i savetno-komunističkog pokreta: "samoupravljanje robnog otuđenja samo bi stvorilo od svih ljudi programere svojeg sopstvenog preživljavanja - kvadratura kruga. Stoga zadatak radničkih saveta ne bi bio samoupravljanje postojećim svetom, već njegova neprestana, kvalitativna promena: konkretno ukidanje robe (kao ogromnog preusmeravača ljudske proizvodnje od strane samih ljudi [kako bi bio lepši prevod?]). Prevazilaženje [ovde se koristi reč Aufhebung - <a href="http://www.geocities.com/aufheben2/">http://www.geocities.com/aufheben2/</a> ima objašnjenje] robe podrazumeva ukidanje rada i njegovo zamenjivanje novom vrstom slobodne delatnosti; odnosno ukidanje osnovnih podela modernog društva na sve opredmećeniji rad i slobodno vreme koje se pasivno konzumira." Ovo je bilo sažeto šezdesetosmaškom parolom „Nikada ne radi!“. Najlepša definicja kako bi moderna revolucija u visokorazvijenom društvu mogla da uspe dolazi od situacionističkog socijalrevolucionara Emila Marensina (Emile Marenssin): „situacija će postati revolucionarna onda kada studenti ne žele više da postanu budući izrabljivači, a radnici izrabljeni“.
Isti tekst zaključuje i sudbinu Situacionističke internacionale: "Tog maja '68., u Francuskoj, izmedju isprepletanih crvenih i crnih zastava radničke demokratije, videli smo kako 'užareno sunce jednim bljeskom otkriva obrise novog sveta'. Nastavak će uslediti svuda. Ako smo u izvesnoj meri doprineli povratku tog pokreta, to nije bilo zato da bismo sada na tome gradili bilo kakav autoritet. Zato nam ostaje samo da primetimo da su naše aktivnosti bile konzumirane na zadovoljavajući način: Situacionistička internacionala će biti prevazidjena."
“Mnogo veći avanturista je onaj koji uspeva da mu se avanture dogadjaju, od onoga kome se one dogadjaju same od sebe. Konstrukcija situacija biće neprekidna realizacija velike igre, koju su sami igrači odabrali da graju… Jedna takva sinteza moraće da sjedini kritiku ponašanja, odgovorno gradsko planiranje, ovladavanje ambijentima i odnosima. Mi znamo početne principe…” — Potlač #7, 1954.
Iduće godine, 1967., izlaze dve knjige koje i danas "dižu bauke": Deborova DRUšTVO SPEKTAKLA i Vaneigemova REVOLUCIJA SVAKODNEVNOG žIVOTA. Treba odmah reći da te knjige ničim ne zasenjuju eseje, rezultate zajedničkih istraživanja i druge materijale koji su tokom prethodnih petnaest godina bili objavljeni u 29 brojeva Potlača, a zatim i u istomenoj publikaciji Situacionističke Internacionale. Ali, te dve knjige su uspele da na najbolji mogući način rezimiraju i pokrenu dalje sva dotadašnja istraživanja. Ubrzo po objavljivanju obe knjige su postale poznate. U proleće 1968. mogle su da se čitaju svuda, u vazduhu koji već goreo, ali i po zidovima pariskih ulica: mnoge parole koje su tada postale poznate, bile su prepisane iz tih knjiga ili direktno nadahnute njima - s tim što se REVOLUCIJA SVAKODNEVNOG žIVOTA pokazala nešto zahvalnijom za tu vrstu intervencija.
Zbirka tekstova Internationale Situationniste 1958-69
pruža fascinantan pregled aktivnosti ove grupe koja je imala vodeću ulogu u
nemirima na StrazburŠkom Univerzitetu 1966. godine, a zatim i u mogo
dramatičnijim ‘dogadjajima’ iz maja 1968. Mnogi slogani koji su tada osvanuli
na zidovima Pariza i postali slavni nalaze se, u ovom ili onom obliku, u ovoj
zbirci tekstova koji su tokom prethodnih deset godina izvršili ogroman uticaj
na novu generaciju buntovnika. Ima neke ironije u tome Što te ideje sada
dobijamo brižljivo upakovane kao visokokvalitetnu tržiŠnu robu, u jasno
spektakularnom obliku…” — Times Literary Supplement, 19.
februar 1971.
“Društvo spektakla je bilo okosnica svih rasprava na ultralevici još od
njegovog objavljivanja 1967. godine. To delo, koje je najavilo dogadjaje iz
maja 1968., mnogi smatraju Kapitalom nove generacije.” — Le Nouvel
Observateur, 8. novembar 1971. “Kada prelistavate i čitate brojeve Situacionističke internacionale, prosto ostajete zapanjeni činjenicom do koje su mere i koliko često ti fanatici bili u pravu, iznoseći tvrdnje i predvidjanja koje su kasniji dogadjaji samo potvrdjivali.” — Le Nouvel Observateur, 8. februar 1971.
“Ispod teŠkog hegelovskog omotača izbija nekoliko značajnih iskri. U svojim delima Debor i Vaneigem (Revolucija svakodnevnog života, 1967.) pokušavaju da izlože prvu sveobuhvatnu kritiku otudjenog društva…” — Times Literary Supplement, 21.mart 1968.
Negatorsko i provokativno nasilje njihove frazeologije nadmašuje sve što su prethodne epohe ostavile za sobom - osim, možda, de Sada, Lotreamona i dade…" - Le Monde, 14. februar 1968.
"Mnogo veći avanturista je onaj koji uspeva da mu se avanture događaju, od onoga kome se one događaju same od sebe. Konstrukcija situacija biće neprekidna realizacija velike igre, koju su sami igrači odabrali da igraju… Jedna takva sinteza moraće da sjedini kritiku ponašanja, odgovorno gradsko planiranje, ovladavanje ambijentima i odnosima. Mi znamo početne principe…" - Potlač #7, 1954.
"Dosada je kontrarevolucionarna. U svakom pogledu." - Zbogom teški dani, Internationale Situationniste, #7, april 1962.
"Nova lepota biće lepota situacija, prolaznih i proživljenih. Za nas, poezija znači razvijanje potpuno novih oblika ponašanja i istraživanje načina da se ti postupci ispune strašću." - Potlač br. 5, 20. juli 1954.
"Njihov manifest je sada već čuvena knjiga Gi Debora, Društvo spektakla. U nastojanju da izloži radikalnu kritiku sistema Debor je, u epigramskom i Adornovskom stilu, konstruisao koncept spektakla na osnovu Marksovih, ali još više Lukačevih razmatranja o fetišizmu robe, otuđenju i postvarenju…" - L'Espresso, 15. decembar 1968.
"Društvo spektakla je bilo okosnica svih rasprava na ultralevici još od njegovog objavljivanja 1967. godine. To delo, koje je najavilo događaje iz maja 1968., mnogi smatraju Kapitalom nove generacije." - Le Nouvel Observateur, 8. novembar 1971.
"Kada prelistavate i čitate brojeve Situacionističke internacionale, prosto ostajete zapanjeni činjenicom do koje su mere i koliko često ti fanatici bili u pravu, iznoseći tvrdnje i predviđanja koje su kasniji događaji samo potvrđivali." - Le Nouvel Observateur, 8. februar 1971.
"Ispod teškog hegelovskog omotača izbija nekoliko značajnih iskri. U svojim delima Debor i Vaneigem pokušavaju da izlože prvu sveobuhvatnu kritiku otuđenog društva…" - Times Literary Supplement, 21. mart 1968.
"Deborove i Vaneigemove kritičke analize moderne potrošačke kulture su svakako vredne čitanja…posebno ako možete da priuštite sebi nekoliko nedelja bez posla i alkohola…" - Freedom, maj 1975.
"Ovde je reč o dve male grupe koje su same pripremile teren za događaje iz maja 1968. i pobuni dale dijalektičku okosnicu. Ovih nekoliko odmetnika, Besni i Situacionisti, prezreni od svih političkih i zvaničnih studentskih organizacija, dale su čitavom Levom krilu nadrealistički zamah. To je bio osnov na kojem su razvili jednu od najnaprednijih i najdoslednijih revolucionarnih teorija (doduše, često zagađenu akademskom arogancijom i pomodnim izrazima), koja je vodila ka skoro potpunoj likvidaciji Države." - BAMN (By Any Means Necessary), ed. STANSILL and MAIROWITZ, 1971.
"Članovi Situacionističke internacionale idu čak dotle da tvrde kako oni nemaju nikakvu ideologiju, jer je svaka ideologija oblik otuđenja…" - Anarchism Today, RICHARD GOMBIN, 1971.
"Situacionisti su veći anarhisti od samih anarhista, u kojima vide najobičnije birokrate…" - Carrefour, 8. maj 1968.
"U haosu i zbrci majske Pobune, slogani koje su ispisivali i uzvikivali studenti izgledali su kao masovna spontana reakcija i izraz ličnog nadahnuća. Tek kasnije je postalo jasno da su ti slogani bili fragmenti sveobuhvate i zavodljive ideologije i da su se pojavili mnogo ranije, u brojnim situacionističkim tekstovima i publikacijama…" - BERNARD E. BROWN, Protest in
Revolucionarne nade 60tih, koje su kulminirale pobunom iz 1968., danas su blokirane ili napuštene. Jednog dana, one će buknuti opet, izmenjene, ali ponovo življene i sa drugačijim ishodom…Kada se to dogodi, situacionistički program (ili antiprogram) verovatno će biti priznat kao jedna od najlucidnijih i najčistijih političkih formulacija te ranije istorijske epohe, koja na ekstremni način izražava očjaničku snagu i dragocenu slabost čitave te generacije. U čemu se ogleda ta njihova dragocena slabost? U odbijanju da prihvate tragediju svakodnevnog života, kako na ličnom, tako i na društvenom planu. Oni su uporno odbijali da u toj tragediji traže neki viši smisao." - JOHN BERGER, New Society, 6. mart 1975.
"Zbirka tekstova Internationale Situationniste 1958-69 pruža fascinantan pregled aktivnosti ove grupe koja je imala vodeću ulogu u nemirima na Strazburškom Univerzitetu 1966. godine, a zatim i u mogo dramatičnijim 'događajima' iz maja 1968. Mnogi slogani koji su tada osvanuli na zidovima Pariza i postali slavni nalaze se, u ovom ili onom obliku, u ovoj zbirci tekstova koji su tokom prethodnih deset godina izvršili ogroman uticaj na novu generaciju buntovnika. Ima neke ironije u tome što te ideje sada dobijamo brižljivo upakovane kao visokokvalitetnu tržišnu robu, u jasno spektakularnom obliku…" - Times Literary Supplement, 19. februar 1971.
Teško da postoji herojskija teorijska knjiga nego što je Društvo
spektakla – ovaj tour de force Gija Debora, lidera
situacionizma, predstavlja ono vrelo ideja iz kog je kasnije ponikao jedan
Bodrijar, u svoje vreme samo prisutan građanin na pobunjenoj Sorboni 1968, dok
je Debor bio profesor revolucije koja je slavila spontanost življenja. O
situacionizmu je u poslednje vreme napisano mnogo knjiga, pošto se s pravom
smatra da su upravo ideje o društvu spektakla i načinima njegovog
funkcionisanja, koje je Debor formulisao u ovoj knjizi, relevantne za
objašnjavanje raznih savremenih fenomena. Ono što se ne ističe previše jeste
činjenica da su situacionisti, kao najžešći mogući kritičari potrošačkog
društva, zapravo imali jasnu političku ideju pred sobom, i program koji je
zahtevo prevrat u ime ljudskog, a protiv totalitarnog konzumerizma, i to u sam
njegov osvit, još pedesetih godina... U stvari najmanje je važno to što su prvi
pisali o pobuni mladih, izmislili upotrebu poruka na majicama, primenjivali sok
taktiku sa medijima (što će sve kasnije praktikovati pankeri), dali osnovni
impuls konceptualnoj umetnosti i svojeručno pokrenuli studentsku pobunu u Francuskoj
1968.
Teško je i opisati koliko relevantnog kritičkog naboja ima u
sebi ova knjiga, ali ono što je najvažnije jeste sloboda sanjanja po kojoj su
situacionisti bili nadaleko čuveni. Trans moguće čiste slobode zabeležen u ovoj
knjizi, jednako kao i u fascinantnoj Revoluciji svakodnevnog življenja
Raula Vanegijma, jednostavno ne postoji u drugim knjigama koje ćete čitati. Još
manje postoji razložno, programsko izlaganje i seciranje "spektakla"
kao vrhunca ideologije, koji "izražava suštinu svih ideoloških sistema:
osiromašenje, porobljavanje i negaciju stvarnog života", sve to uz zabavne
appendixe provučene voljom izdavača među kojima izdvajamo duhoviti deo
sa citatima raznih ličnosti povodom svojevremenog izlaska knjige (1967), odakle
pamtimo preranog poludelog vizionara urbanizma Ivana Ceglova: "jedna
mentalna bolest pustoši planetu: banalizacija".
“Zavodljivost ovog autora izvire upravo iz strogosti njegove kritike i
superiornog načina izlaganja. Objavljivanje Sabranih filmskih dela, a posebno
tekst njegovog poslednjeg filma In girum imus nocte, jasno pokazuju Deborovo
mesto medju piscima kao što su Paskal, Bosije, Šamfor, čiji je strogi izraz bio
prožet vrhunskom elegancijom i strašću. Umrećemo jednog dana, uskoro, kaže
Debor. Budimo onda na visini svojih ambicija i ponosa. To je, mislim, bila
njegova poruka.” — Le Monde, 20. januar 1979.
Društvo spektakla je specifična
«kritika svega postojećeg», inspirisana marksističkom teorijom i umetničkom
praksom, bivajući značajno uronjena u zbivanja u i oko 1968. godine. Svakako,
reč je o posve drugačijim šezdesetosmašima od onih na koje se naviklo. Ovaj
inspirativni spoj kritičke društvene teorije sa dadaističkom umetnošću (Debor
je bio i režiser, te je svoje radove prezentovao i u formi dadaističkog filma, između
ostalih i Društvo spektakla) ostaje kao kuriozitet misli o društvu.
Iako je u pitanju stil koji deluje pamfletistički na trenutke i nekako retro u celini, Društvo spektakla nije (samo) izraz jednog ugušeno-revolucionarnog konteksta 1968. godine. Ovo je studija koja iz specifične (situacionističke) perspektive pristupa pojavama koje su i te kako prisutne četiri decenije kasnije: fenomena masovne kulture, autorskih prava, urbanog planiranja, ideologije, spektakla, i pre svega, modernog kapitalizma. Ono što Debor objedinjuje pojmom spektakla, kao «integrisanom i raspršenom aparaturom slika i zamisli koja proizvodi i uređuje javni diskurs i mišljenje», kao da tek danas postaje vidljivo. Pomeranje težišta na to kako stvari izgledaju a ne kakve jesu, temeljna je karakteristika današnjice: imidž, brend, logo, PR, kopirajt, stilisti za političare, reklame za države. Nažalost, činjenica po kojoj Društvo spektakla Gija Debora poput Prudona viče «ja sam ispred istorije!», najverovatnije i vodi samog Debora u samoubistvo 1994. godine. Međutim, valjane markacije tendencija savremenog kapitalizma i modernog društva, kao i inspirativne situacionističke metode otpora ostaju.
Iako je u pitanju stil koji deluje pamfletistički na trenutke i nekako retro u celini, Društvo spektakla nije (samo) izraz jednog ugušeno-revolucionarnog konteksta 1968. godine. Ovo je studija koja iz specifične (situacionističke) perspektive pristupa pojavama koje su i te kako prisutne četiri decenije kasnije: fenomena masovne kulture, autorskih prava, urbanog planiranja, ideologije, spektakla, i pre svega, modernog kapitalizma. Ono što Debor objedinjuje pojmom spektakla, kao «integrisanom i raspršenom aparaturom slika i zamisli koja proizvodi i uređuje javni diskurs i mišljenje», kao da tek danas postaje vidljivo. Pomeranje težišta na to kako stvari izgledaju a ne kakve jesu, temeljna je karakteristika današnjice: imidž, brend, logo, PR, kopirajt, stilisti za političare, reklame za države. Nažalost, činjenica po kojoj Društvo spektakla Gija Debora poput Prudona viče «ja sam ispred istorije!», najverovatnije i vodi samog Debora u samoubistvo 1994. godine. Međutim, valjane markacije tendencija savremenog kapitalizma i modernog društva, kao i inspirativne situacionističke metode otpora ostaju.
TUMACENJA
Догађаји у Паризу маја 1968. су били под утицајем и ситуационистичких идеја. Према њиховом виђењу, то је било обнављање Париске комуне, до данашњих дана последњи покушај стварања "слободног друштва" у Европи. СИ је према некима била од великог значаја, како на теоретском тако и на практичном плану, доневши савремену и живу критику тадашњег/садашњег друштва (и предлог и покушај његовог превазилажења) у либертерски покрет измучен источним и западним изадајама, и застарелом реториком доброг дела анархистичког покрета.
Len Braken je u Deborovoj biografiji ovako sažeo zaključke te analize: 1. Maj '68. je bio prvi divlji generalni štrajk u istoriji. 2. Maj '68. je bio najveći štrajk koji je ikada pogodio neku razvijenu industrijsku zemlju. 3. Revolucionarni ciljevi su bili radikalniji, moderniji i izraženi jasnije nego ikada ranije. 4. Maj '68. NIJE bio studentski protest, već proleterska revolucija. 5. Taj proletarijat je bio proširen belim kragnama, delikventima, nezaposlenima, srednjoškolcima i tinejdžerskim bandama. 6. Maj '68. je bio revolucionarni festival koji je u sebi nosio opštu kritiku svih oblika otudjenja. (Len Braken, str. 174)
U vezi s ovom poslednjom tačkom, Debor je najviše insistirao na sledećem: "To NIJE bila 1917." Debor je brutalno ismejao sve one koji su po svaku cenu nastojali da pobunu iz 1968. uklope u stare marksističke šeme o uslovima "koji moraju biti zadovoljeni" da bi se moglo govoriti o revoluciji: "Da bi priznali da je u maju došlo do revolucionarne krize, oni moraju da dokažu da je u proleće 1968. postojala neka nevidljiva ekonomska kriza. Zato tako ozbiljno, bez straha od toga da će biti ismejani, prezentuju svoje dijagrame koji pokazuju rast cena i nezaposlenosti…" (Početak jedne ere, SI #12, 1969.)
“Ovu eksploziju je izazvalo nekoliko grupa koje se bune protiv modernog društva, protiv potrošačkog društva, protiv tehnološkog društva, kako onog komunističkog na Istoku, tako i onog kapitalističkog na Zapadu. Te grupe ne znaju čime bi zamenile takvo društvo, ali ono u čemu uživaju su negacija, destrukcija, nasilje, anarhija i mahanje crnim zastavama…” — General ŠARL DE GOL, televizijsko obraćanje naciji, 7. jun 1968.
Ipak, bio je to samo još jedan juriš. Ovog puta u njemu
je učestvovalo skoro 12 miliona zaposlenih, svih profila i sudbina. Ali, ideja
o novom životu i spremnost da se za njega bori svim sredstvima je ipak bila
manjinski program. Nestale su i neke stare iluzije: iskustva radničkih saveta,
tog "jedinog neporaženog aspekta jednog poraženog pokreta" (Debor,
teza 118), pokazala su se nedovoljnim.
Ipak, tržište i svi njegovi agenti su uspeli da nakon nešto više od mesec
dana (što je izgleda kritični period) preobraze pobunu u pogadjanje oko onoga
što je društvo spektakla imalo da ponudi: tada je, naime, uz posredovanje
komunističkih i socijalističkih sindikata, bio ugovoren najveći skok nadnica u
istoriji Francuske. U Italiji je masovna pobuna zaposlenih bila razvodnjena i
slomljena združenim delovanjem komunističih sindikata i bombaških akcija u
režiji italijanske Tajne službe. Bio je to jedini pravi odgovor na situaciju u kojoj se grupa našla nakon poraza, kada su mnogi članovi morali da privremeno emigriraju iz zemlje. Ponovno okupljanje svelo se na izjave o povlačenju, nova isključenja i medjusobne obračune, a da pri tom nije bilo otvoreno nijedno novo pitanje. Godine 1972. jedini članovi SI bili su Debor i Sangvineti. Ovenčani revolucionarnom slavom - i sa DRUšTVOM SPEKTAKLA koje do tada postalo obavezna literatura svakog pretendenta na intelektualni status - mogli su lako da okupe novu posadu i krenu dalje pod istom zastavom. Umesto toga, te iste godine, Debor i Sangvineti proglašavaju Situacionističku internacionalu raspuštenom.
“Zbirka tekstova Internationale Situationniste 1958-69 pruža fascinantan pregled aktivnosti ove grupe koja je imala vodeću ulogu u nemirima na StrazburŠkom Univerzitetu 1966. godine, a zatim i u mogo dramatičnijim ‘dogadjajima’ iz maja 1968. Mnogi slogani koji su tada osvanuli na zidovima Pariza i postali slavni nalaze se, u ovom ili onom obliku, u ovoj zbirci tekstova koji su tokom prethodnih deset godina izvršili ogroman uticaj na novu generaciju buntovnika. Ima neke ironije u tome Što te ideje sada dobijamo brižljivo upakovane kao visokokvalitetnu tržiŠnu robu, u jasno spektakularnom obliku…” — Times Literary Supplement, 19. februar 1971.
FRANCUSKA:
MAJ 1968
Ovo predstavlja vjerovatno jedan od najsvjetlijih događaja u istoriji. Tih dana
riječ „utopija“ je izgubila svoje tradicionalno zančenje. Ono što je započelo
kao protest pariskih studenata za solidarnost sa Praškim proljećem i
anti-ratnim pokretom pretvorilo se u eksploziju koja je nadilazila sve
radikalne revolucionarne zamisli, čiju su mogućnost dočarale samo apstraktne
formule situacionista. Maj u Parizu predstavljao je potres savremenom društvu
koji ni danas ne može izgubiti na aktuelnosti: radilo se o buntu protiv dosade,
otuđenja i svake vrste kapitalizma u isto vrijeme. Sorbonne i Cencier su
postali pravi revolucionarni centri i ispružili ruku radnicima koji su počeli
okupitrati fabrike. Spontano su stvarani embrionski odnosi revolucionarnih
savjeta. Svaki dan je nosio novi udarac „starom svijetu“: „poezija je na ulici“
i „zahtjeva se nemoguće“. Ali francuska buržoazija je imala velikog saveznika:
sovjetsku birokratiju. Recimo samo da je de Gaulle ostao najveći dužnik upravo
CGT-u i PCF-u.
JUGOSLAVIJA 1968
Pa zar ste mislili da smo baš do te mjere nazadni? Talas je zahvatio i nas.
Dokazali smo tom prilikom da smo ipak dio ove planete i ovog kontinenta. Samo,
dok su na Zapadu „lijeve“ parole zvučale kao skok od stvarnosti, kod nas je
„lijeve“ parole koristila vladajuća birokratska oligarhija, pa je bunt
studenata stvorio specifičan psihološki efekat: u stvari, dok su te parole u
rukama vlasti imale ulogu maskiranja stvarnosti, studenti su ih upotrebili da
bi stvarnost demaskirali. Dakle, suštinskih razlika u uzrocima uopšte nema:
radilo se o pobuni protiv kapitalizma, samo onog birokratskog. Događaji
spontano prate fiktivni šablon: masovna tuča sa policijom, opšti skupovi i
formiranje fakultetskih zborova, zahtjevi, akcijski odbori, rezolucije, štrajk
univerziteta. Iz Beograda se prenosi u Zagreb
ITALIJA 1968-73
Snaga šezdeset i osme je u Italiji već poranila. Samo, ona poprima drugačije
oblike nakon prve „utopijske eksplozije“ koja je nosila slične crte sa ostalim
zemljama. I tu, studenti istupaju sa revolucionarnim političkim zahtjevima i
okupiraju univerzitete. Njih, odmah zatim, prate i radnici i dolazi do ogromnog
skoka u uticaju i djelovanju „vanparlamentarne ljevice“ i anarhista. Zbog
tradicionalnog radikalzma u retorici Italijana, čak su i sindikati morali
preuzeti poprilično radikalne parole da bi sačuvali kredibilitet među
članstvom. Ali širina i fleksibilnost pokreta se naglo lome odmah poslije
„vruće jeseni“: nakon masakra na Piazza Fontana u Milanu za koji su optuženi
anarhisti (bombu podmetnuli fašisti uz pomoć tajne službe) dolazi do oštre
policiske represije – silom se slama uticaj ultra-lijevih tendencija a mnogi
militanti završavaju u zatvoru, uz 11000 podignutih optužnica širom zemlje.
Ekstremna ljevica odgovara na ekstreman način, i prelazi u ilegalnu urbanu
gerilu.
Nezavisno od imena, ili društveno-političkih okolnosti, Student je verno
informisao čitaoce o svim dešavanjima na Univerzitetu i oko njega, studentskim
programima i aktivnostima, aktuelnostima u društvu, nauci i umetnosti. Zajedno sa
zagrebačkim "Poletom" i ljubljanskom "Mladinom", Student je
bio nosilac novog talasa u našem društvu, promoter najpre pop, a potom i
subkulture. Tokom velikih studentskih demostracija proleća 1968. godine,
Student je igrao jednu od glavnih uloga, a tadašnji tiraži (dnevni) su
dostizali i brojke od 50.000 - 80.000 primeraka. Student je bio prva slobodna
novina, koju su čitale sve generacije i čiji su tiraži umeli da planu u roku od
par sati. Ipak, peti junski broj Studenta iz ’68. bio je trajno zabranjen, i od
tada kazne, zabrane i oduzimanje tiraža postaje sastavni deo i zaštitni znak
časopisa.
mladi Poljaci polagali su cveće na spomenik Adamu
Mickijeviču, pesniku iz XIX veka čija je drama Predočevsko veče, napisana u
slavu borbe za slobodu, bila proglašena subverzivnom i antisovjetskom, a njeno
izvođenje u Narodnom pozorištu u Varšavi zabranjeno.
To su samo neke od razlika između zapadnih i istočnoevropskih studenata u revolucionarno proleće pre četrdeset godina. Mada su pobune koje su pokrenuli pripadnici iste generacije poprimile sličan oblik uličnih demonstracija i sedenja na ulicama, bilo je daleko više razlika nego sličnosti u studentskim protestima s jedne i druge strane gvozdene zavese. Reč je, naravno, o kontekstu. Tačka razmimoilaženja sa zapadnim studentima - sloboda govora i okupljanja, ideološki pluralizam i demokratski politički sistem - bila je, za njihove istočnoevropske kolege, dalek cilj koji nisu mogli da ostvare.
Nesrećni zbog kapitalističkog potrošačkog društva koje je metastaziralo svuda oko njih, zapadni studenti napali su sistem sa stajališta ekstremne levice. Poljski, čehoslovački i jugoslovenski studenti usmerili su svoje proteste protiv komunističke diktature koja je njihovim društvima uskraćivala osnovne slobode. Za zapadnjake, glavna pretnja bio je američki imperijalizam, okrivljen za "prljavi" rat u Vijetnamu. Za Poljake i ostale istočnoevropljane, sovjetski imperijalizam bio je pretnja koja se uskoro realizovala Brežnjevljevim slamanjem Praškog proleća. Dok su zapadnjaci želeli revoluciju, istočnoevropljani su - ne manje glasno - samo tražili da vlast poštuje zakone.
To su samo neke od razlika između zapadnih i istočnoevropskih studenata u revolucionarno proleće pre četrdeset godina. Mada su pobune koje su pokrenuli pripadnici iste generacije poprimile sličan oblik uličnih demonstracija i sedenja na ulicama, bilo je daleko više razlika nego sličnosti u studentskim protestima s jedne i druge strane gvozdene zavese. Reč je, naravno, o kontekstu. Tačka razmimoilaženja sa zapadnim studentima - sloboda govora i okupljanja, ideološki pluralizam i demokratski politički sistem - bila je, za njihove istočnoevropske kolege, dalek cilj koji nisu mogli da ostvare.
Nesrećni zbog kapitalističkog potrošačkog društva koje je metastaziralo svuda oko njih, zapadni studenti napali su sistem sa stajališta ekstremne levice. Poljski, čehoslovački i jugoslovenski studenti usmerili su svoje proteste protiv komunističke diktature koja je njihovim društvima uskraćivala osnovne slobode. Za zapadnjake, glavna pretnja bio je američki imperijalizam, okrivljen za "prljavi" rat u Vijetnamu. Za Poljake i ostale istočnoevropljane, sovjetski imperijalizam bio je pretnja koja se uskoro realizovala Brežnjevljevim slamanjem Praškog proleća. Dok su zapadnjaci želeli revoluciju, istočnoevropljani su - ne manje glasno - samo tražili da vlast poštuje zakone.
- Štampa laže, vikali su demonstranti u Varšavi spaljujući novine koje je kontrolisala partija. Za Vladislava Gomulku, tadašnjeg lidera partije, i druge komunističke vođe, sloboda štampe bila je buržoasko zastranjivanje.
Demonstranti u Parizu spaljivali su automobile protiveći se buržoaskom životnom stilu. Kako gledate na stvari, zavisi od toga gde ste. Dok su se studenti u Parizu i na Berkliju okrenuli protiv akademske nauke, njihove kolege u Varšavi i drugim poljskim gradovima stale su u odbranu tradicionalne uloge univerziteta i njegove autonomije, a podržali su ih mnogi profesori.
Za razliku od situacije na Zapadu, sukob generacija odigrao je neznatnu ulogu u poljskoj šezdesetosmoj. Pisci i naučnici, koji su takođe bili ljuti zbog zabrane izvođenja Mickijevičevog komada i cenzurisanja nacionalne kulture, pridružili su se protestu. Studentski pokret u Poljskoj poprimio je masovan karakter tokom demonstracija na Univerzitetu u Varšavi, 8.marta. Studenti su se ujedinili da podrže dvoje kolega koji su bili isterani zato što su protestovali u Narodnom pozorištu. Jedan od njih bio je Adam Mihnjik, kasniji dugogodišnji politički zatvorenik i strateg pokreta Solidarnost osamdesetih.
Policajci i partijski "dobrovoljci" brutalno su razbili mirne demonstracije. Pokušaja dijaloga uopšte nije bilo. Kršeći viševekovnu tradiciju autonomije univerziteta, policija je umarširala u fakultete, prebila studente i pohapsila veliki broj demonstranata. Odgovor je bio širenje protesta na univerzitete širom zemlje, koji su često podržavali mladi radnici.
Laži komunističke štampe, koja je izopačavala značenje protesta i napadala studentske lidere, samo su pogoršale stvari. Partija je pribegla antisemitskoj propagandi, navodeći da su neki studentski lideri Jevreji. Kampanja mržnje koja je usledila naglasila je potpuni nedostatak slobode javnog izražavanja. Zahtev za ukidanje cenzure bio je jedan od prvih političkih slogana poljskog marša 1968. Usledili su zahtevi za slobodu okupljanja i pravo na udruživanje. Od suštinske je važnosti to što demonstranti nisu tražili slobodne izbore. Pokazali su da su bili realisti, ali jesu tražili mere građanske kontrole vlasti u ekonomiji i politici. "Nema hleba bez slobode", bio je jedan slogan.
Posle 1968. godine, nekadašnji demonstranti na Zapadu postepeno su ulazili u politički i intelektualni establišment svojih zemalja. Poljski demonstranti našli su se u zatvoru ili u egzilu. Nekoliko hiljada njih isterano je sa univerziteta, a osamdeset je zaglavilo robiju posle političkih procesa.
Vlast je, takođe, otpustila istaknute profesore koji su uticali na protest i podržali studente. Najmračniji odgovor režima, antisemitsko čišćenje, okončano je egzodusom više od 10.000 ljudi, koji su ostali i bez državljanstva.
Protesti, kojih se mnogi na Zapadu sa setom sećaju, doveli su do različitih ishoda. Antikapitalistički radikalizam mnoge zapadne demonstrante odveo je u vode ekstremne levice, odbacivanja liberalne demokratije i, u nekim slučajevima, terorizma. Ideološka evolucija poljske studente odvela je u suprotnom pravcu, od napora da "unaprede" socijalizam u ime "pravog" marksizma do antitotalitarne opozicije i stvaranja slobodnog civilnog društva.
Hapšenja su dovršila evoluciju martovskih boraca i oslobodila ih iluzija. Sedamdesetih godina oni su stvorili najveći opozicioni centar u socijalističkom lageru. Pokret Solidarnost iz osamdesetih i mirno svrgavanje komunizma bilo je, u velikoj meri, delo njihove generacije. To je bio jedini umesan kraj puta koji je počeo 1968, ispod spomenika Mickijeviču. Autor je bivši zamenik glavnog i odgovornog urednika Žečpospolite i autor nekoliko knjiga o istoriji poljske demokratske opozicije komunizmu i o pokretu Solidarnost
Primer “Studenta” iz 1968, mozzda je najsvetliji primer minimalisticckog pomicanja ka nemoguchem u nassoj novinarskoj praksi, primer koji najreccitije govori o pravoj prirodi zzivota u jednopartijskoj drzzavi, skvrccenog izmedju materijalne nemasstine i drusstvene zaglupljenosti. Vech je “Susret”, iznikao na ovim iskustvima kao prvi magazin koji se ozbiljno bavio pop kulturom, imao occigledne pretenzije da se sa bavi drusstvenim tokovima, kroz razumevanje popularnih fenomena. Ova kratkotrajna novina, avangardna sadrzzajem, nije bolovala ni od kakve samonametnute novoleviccarske skromnosti, vech je pokussavala, kao i izvanredna prva serija muzicckog “Pop expressa”, da udahne i malo glamoura i vizuelne osvesschenosti u bavljenje ozbiljnim temama. Savremeni ccitaoci ostaju pomalo iznenadjeni kad se suocce sa bogatstvom duha koje je lezzalo u najboljim tekstovima tih novina, samo naizgled postavljenih da deluju u okviru industrije masovne zabave. Naime, kod nas nikakve prave industrije masovne zabave nije bilo krajem ssezdesetih.
>> OBRAĆANJE SVIM RADNICIMA
ENRAGÉS-SITUACIONISTIČKI MEĐUNARODNI KOMITET, SAVET ZA ODRŽAVANJE OKUPACIJA PARIZ, 30. MAJ 1968.
ENRAGÉS-SITUACIONISTIČKI MEĐUNARODNI KOMITET, SAVET ZA ODRŽAVANJE OKUPACIJA PARIZ, 30. MAJ 1968.
Drugovi,
ono što smo napravili u Francuskoj proganja Evropu i uskoro će zapretiti svim vladajućim klasama sveta, od birokrata u Moskvi i Pekingu do milionera u Vašingtonu i Tokiju. Kao što je zbog nas Pariz zaplesao, tako će i međunarodni proletarijat još jednom napasti kapitaliste svih država i sve tvrđave otuđenja. Okupacija fabrika i javnih zgrada u zemlji nije samo zaustavila funkcionisanje ekonomije, nego je stavila društvo pod opšti znak pitanja. Duboko ukorenjen pokret vodi skoro sve i jedan sektor populacije u potražnju za stvarnom transformacijom života. Ovo je početak revolucionarnog pokreta, pokreta koji je ostvario sve osim svesti o onome što je ostvario, svesti koja mu je nužna za pobedu.
Koje će sile prići u spas kapitalizmu? Režim će pasti osim ako ne zapreti upotrebom sile (uz obećanje novih izbora, koji bi se mogli održati samo nakon kapitulacije pokreta) ili čak neposredno upotrebi represiju. Ako Levica dođe na vlast, i ona će isto tako spašavati stari svet kroz koncesije i upotrebu sile. Najveći branitelj takve “narodne vlade” bila bi takozvana “Komunistička” partija, parija staljinističkih birokrata, koja se borila protiv pokreta od njegovog početka i koja je počela predviđati pad de Gaulle-ove vlade tek kada je shvatila da više ne može igrati ulogu glavnog zaštitnika tog režima. Takva bi prelazna vlada bila “kerenskijevska” samo ako bi staljinisti bili pobijeđeni. Sve će ovo zavisiti od svesti radnika i od kapaciteta za autonomno organizovanje. Radnici koji su već odbili smešni dogovor sa vođama sindikata otkrili su da ne mogu “pobediti” u okvirima postojeće ekonomije, nego da moraju uzeti sve kroz transformaciju celokupne ekonomske osnove po svom nahođenju. Šefovi ne mogu platiti više; ali mogu nestati.
Postojeći pokret nije postao “politiziran” time što je nadmašio bedne sindikalne zahteve u vezi plata i penzija, zahteve koji su lažno predstavljeni kao “društvena pitanja”. On je nadmašio politiku postavljajući društveno pitanje kao jednostavnu istinu. Revolucija koja je čitav vek bila u stanju stvaranja konačno se vraća, i ona se može izraziti samo u sopstvenim oblicima. Suviše je kasno za revolucionarno-birokratske prepravke. Kada skorašnji destaljinizirani birokrata kao André Barjonet pozove na stvaranje zajedničke organizacije koja bi ponovo spojila “sve autentične sile revolucije ... bilo da marširaju pod zastavom Trockog ili Maoa, za anarhiju ili situacionizam,” dovoljno nam je da se prisetimo kako oni što danas slede Trockog ili Maoa, a da ne govorimo ništa o jadnoj “Anarhističkoj federaciji”, nemaju nikakve veze sa sadašnjom revolucijom. Birokrate se mogu predomisliti oko toga šta će nazvati “autentično revolucionarnim”; autentična revolucija se neće predomisliti u svojoj osudi birokratije.
U ovom trenutku, sa pozicijom koju drže i sa partijama i sindikatima koje ostaju ono što jesu, radnici nemaju drugog izbora osim da se organizuju u jedinstvene osovinske komitete u direktnom preuzimanju ekonomije i svih aspekata rekonstrukcije društvenog života, postavljajući svoju autonomiju vis-à-vis od bilo kog političkog ili sindikalnog rukovodstva, osiguravajući samoodbranu i povezujući se regionalno i nacionalno. Radeći upravo tako postaće jedina stvarna snaga u zemlji, snaga i vlast radničkih saveta. Jedina alternativa tome je povratak pasivnosti i gledanju televizije. Proletarijat je “revolucionaran ili nije ništa.”
Koje su suštinske odlike vlasti saveta?
- Raspuštanje svake spoljne vlasti
- Direktna i totalna demokratija
- Praktično jedinstvo odlučivanja i izvršavanja
- Delegati koji se mogu opozvati u svako doba od onih što su ih izabrali
- Ukidanje hijerarhije i nezavisnih specijalizacija
- Svesno upravljanje i transformacija svih uslova oslobođenog života
- Permanentna i kreativna masovna participacija
- Međunarodna veza i koordinacija
Postojeći preduslovi nisu ništa manji od ovoga. Samoupravljanje nije ništa manje. Čuvajte se svih modernističkih pridošlica – uključujući čak i sveštenike – koji pričaju o samoupravljanju ili čak radničkim savetima ne priznajući ovaj minimum, jer oni žele spasiti svoje birokratske funkcije, privilegije svojih intelektualnih specijalizacija ili svoje buduće karijere sitnih šefova.
U stvarnosti, ono što je nužno sad bilo je nužno još od samog početka proleterskog revolucionarnog projekta. Uvek je postojalo pitanje autonomije radničke klase. Borba se uvek svodila na ukidanje najamnog rada, ili robne proizvodnje, kao i države. Cilj je uvek bilo pristajanje uz svesnu istoriju, gušenje svih separacija i svega “što postoji odvojeno od pojedinca.” Proleterska revolucija je spontano iscrtala svoju odgovarajuću formu u savetima — u Petrogradu 1905, u Torinu 1920, u Kataloniji 1936, u Budimpešti 1956. Očuvanje starog društva, ili stvaranje nove klase eksploatatora, uvek se ostvarivalo preko mrtvih tela saveta. Radnička klasa sada prepoznaje svoje neprijatelje i svoje odgovarajuće metode akcije. “Revolucionarna organizacija mora znati da se više ne može boriti protiv otuđenja otuđenim oblicima borbe” (Društvo spektakla). Radnički saveti su jedino rešenje, pošto su svi drugi oblici revolucionarne borbe proizveli suprotno od onoga što se tražilo. <<
>> ZA VLAST RADNIČKIH SAVETA
U razmaku od deset dana radnici su okupirali na stotine fabrika, spontani generalni štrajk je doveo zemlju pred zastoj, a de facto komiteti su preuzeli mnoge državne zgrade. Ova situacija - koja ne može potrajati nego proširiti se ili nestati (kroz represiju i defetističke pregovore) - sklanja u stranu sve stare ideje i potvrđuje sve radikalne hipoteze o povratku revolucionarnog proleterskog pokreta. Činjenica da je celokupni pokret u stvari izazvan pre pet meseci od strane šest “Enragés” revolucionara još bolje otkriva kako su objektivni uslovi već prisutni. Francuski primer već ima reprekusije u drugim zemljama, oživljavajući internacionalizam koji je nerazdvojan od revolucija našeg veka.
Fundamentalna borba sada leži između mase radnika - koji nemaju sredstva da se direktno izraze - i levičarskih političkih i sindikalnih birokratija koje (čak i na osnovi samo 14% aktivne populacije u sindikatima) kontrolišu kapije tvornica i pravo na pregovore u ime okupatora [radnika]. Ove birokratije nisu radničke organizacije koje su se degenerisale i izdale radnike; one su mehanizam za integraciju radnika u kapitalističko društvo. U postojećoj krizi one su glavni zaštitnik uzdrmanog kapitalizma.
De Gaulle-ov režim može pregovarati - suštinski (iako indirektno) sa PCF-CGT [Komunistička partija Francuske i sindikat kojeg kontroliše] - za demobilizaciju radnika u zamenu za nekakve ekonomske beneficije, nakon čega bi došlo do represije postojećih strujanja. Ili, “Levica” može doći na vlast i gurati istu politiku, iako sa slabijeg stajališta. Ili, konačno, radnici mogu iskoristiti prednost kroz izražavanje u svoje ime i tako postati svesni ciljeva tako radikalnih kao i same metode koje su već upotrebili u praksi. Takav bi proces doveo do formiranja radničkih saveta, ostvarujući odluke demokratski na najnižem nivou, stvaranjem federacija kroz izbore u svako doba smenjivih delegata, čime bi postali jedina odlučujuća i izvršna vlast za čitavu zemlju.
Kako bi nastavak postojeće situacije ostvario taj prospekt? Kroz nekoliko dana, možda, nužnost ponovnog pokretanja određenih sektora ekonomije pod radničkom kontrolom bi mogla postaviti osnove za ovu novu snagu, snagu koja već preti da pokida prepreke sindikata i partija. Železnica i štampa bi se možda pokrenule za potrebe borbe radnika. Novi de facto autoritet bi morao prisvajati i distribuirati namirnice. Ako bi novac izgubio na vrednosti ili ako ga ne bi bilo morao bi se zameniti vaučerima koje bi izdavale te nove vlasti. Kroz takve praktične procese svoju svest najdubljih aspiracija proletarijat uspostavlja samostalno - klasna svest koja hvata istoriju i donosi radničku vlast u sve aspekte sopstvenih života.
SAVET ZA ODRŽAVANJE OKUPACIJA
PARIZ, 22. MAJ 1968. <<
Drugovi,
s obzirom da je Sud-Aviation fabrika u Nantu okupirana dva dana od strane radnika i studenata tog grada,
i da se danas pokret širi na nekoliko tvornica (Nouvelles Messageries de la Presse Parisienne u Parizu, Renault u Kleonu, itd.),
OKUPACIONI KOMITET SORBONE poziva na
neodložnu okupaciju svih fabrika u Francuskoj i formiranje radničkih saveta.
Drugovi, širite i reprodukujte ovu poruku što brže.
Sorbona, 16. maj 1968, 03:30 sati <<
26.01.1968.
Studenti Nanterre
Univerziteta ismevali policajce
Francuska: 40 članova anarhističke grupe sa Nanterre
Univerziteta umarširalo je u fakultetski hol sa plakatima koji ismejavaju
policajce. Portiri koji su ih napali bili su savladani. Vlasti su pozvale u
pomoć policiju. 100 studenata se suprotstavilo i održane su demonstracije.
Pokret koji je tada nastao, počeo je da se širi. Studenti su bili odlučni da se
oslobode uniformisanih policajaca i policajaca u civilnoj odeći koji su
opsedali fakultete. Sve ovo bilo je uvod za majske događaje - (za sad)
poslednji pokušaj oslobodilačke revolucije u Evropi.
ПРОМЕНА СВЕТА – РАЧУНАРСКОГ СВЕТА ЕТФ-А
Почетком
јуна 1968. године студенти ЕТФ-а окупили су се у амфитеатру 65 решени да из
основа мењају свет. Из неког чудног разлога, на неком одговорном месту, неко је
поверовао да студенти имају ту моћ и послао скоро исту толику скупину људи у
плавим униформама који су опколили факултет, са задатком да спрече било какве
промене. И док је трајало натезање између оних ''унутра'' и оних ''напољу'',
један човек је, непримећен од плавих ''људи'' и неометан од бунтовних
студената, уистину надгледао промену света – рачунарског света ЕТФ-а. Био је то
Стеван Турајлић, први управник новооснованог Рачунског центра Електротехничког
факултета. Тих дана завршени су грађевински радови у сали 98, до тада
неприкосновеном царству студената Техничке физике, и започела је инсталација
првог дигиталног рачунара на факултету. Био је то рачунар IBM 1130, за оно време моћна
машина са целих 16K меморијских речи (32Kb), изменљивим диском од 1 Mb
(пречника
око 30 сантиметара), читачем и бушачем картица, цртачем
и штампачем који је штампао 80 до 110 редова у минуту. Не само да је рачунар
био моћан, он је био и брз – операција сабирања у клизном зарезу трајала је
само 460 микросекунди. И тако је оно чувено Козарачко коло, којим су студенти
мислили да славе своју победу, а власт знала да слави своју превару, ипак
означило почетак једне нове ере на ЕТФ-у.
ПРИРЕДИО
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар