Submitted by urban_revolt on 8
March, 2008 - 16:47.
“Situacionistička internacionala ne može biti masovna organizacija i
nikada neće prihvatiti sledbenike, kao što to rade konvencionalne
avangardne grupe. SI može da bude samo zavera jednakih, generalštab koji ne
želi da ima vojsku. Stvar je u tome da pronađemo i otvorimo severozapadni
prolaz ka novoj revoluciji koja neće tolerisati mase izvršilaca, ka
revoluciji koja će konačno prodreti u oblast koja je do sada bila pošteđena
revolucionarnih potresa: u svakodnevni život. Mi ćemo samo organizovati
detonaciju: slobodna eksplozija mora da izbegne i nas i svaku drugu
kontrolu.”
(Kontrasituacionističke kampanje u nekim zemljama, SI br. 8, januar
1963)
I bi tako. Ono što je u tom trenutku izgledalo kao još jedna sumanuta
pretnja nekolicine marginalaca, ubrzo je preraslo u svakodnevnu moru svih
službenika Spektakla. Od 1966. do 1968. detonacije su smenjivale jedna
drugu, kulminirajući maja-juna 1968. godine, “najvećim divljim štrajkom u istoriji”.
Potpaljivači su bili šačica situacionističkih saveznika-studenata koji
su sebe nazivali Besni, u čast istoimene protoanarhističke grupe iz vremena
Velike Revolucije. Počelo je 1966. godine, čuvenim “incidentom” na
strazburškom Univerzitetu. Studentski odbor, koji je grupa studenata iz
“Društva ljubitelja anarhije” preuzela bez većih teškoća, kroz redovnu
izbornu proceduru, spiskao je ceo fond Odbora za troškove štampanja i
distribucije besplatnog pamfleta Beda studentskog života, čiji je autor bio
situacionista Mustafa Kajati. Odjek je bio trenutan, ne samo u Strazburu i
ne samo među studentskom omladinom. Reforma Univerziteta, bolji uslovi za
sticanje kvalifikacija za buduće služenje sistemu i druge teme zbog kojih
su današnji studenti spremni da štrajkuju i glađu, nisu bili čak ni izgovor
za ovo obraćanje. Beda svakodnevnog života, društvo u celini, svi njegovi
branioci i lažni protivnici, tu su prvi put bili izolovani i analizirani
tako da je svako mogao da ih prepozna i oseti u svom okruženju, na svojoj
koži i odmah ispod nje, u ulozi koja mu je dodeljena u “organizaciji opšte
pasivnosti”.
Beda studenstkog života je najpopularniji i najprevođeniji
situacionistički pamflet. Preveden je na više od 10 jezika, a njegov ukupni
tiraž neki procenuju na skoro 500.000 primeraka.
Iduće godine, 1967, izlaze dve knjige koje i danas “dižu bauke”:
Deborova Društvo spektakla i Vaneigemova Revolucija svakodnevnog života.
Treba odmah reći da te knjige ničim ne zasenjuju eseje, rezultate
zajedničkih istraživanja i druge materijale koji su tokom prethodnih
petnaest godina bili objavljeni u 29 brojeva Potlača, a zatim u istomenoj
publikaciji SI. Ali, te dve knjige su uspele da na najbolji mogući način
rezimiraju i pokrenu dalje sva dotadašnja istraživanja.
Ubrzo po objavljivanju obe knjige su postale poznate. U proleće 1968.
mogle su da se čitaju svuda, u vazduhu koji već goreo, ali i po zidovima
pariskih ulica: mnoge parole koje su tada postale poznate, bile su
prepisane iz tih knjiga ili direktno nadahnute njima – s tim što se
Revolucija svakodnevnog života pokazala nešto zahvalnijom za tu vrstu
intervencija (iako je, na duže staze, Društvo spektakla odnelo prevagu). U
samoj pobuni uloge su bile drugačije raspodeljene: dok je Debor aktivno
učestvovao u okupaciji Sorbone i većanjima koja su tamo održavana, Vaneigem
je propustio prvu nedelju pobune zato što je imao uplaćen aranžman za odmor
na Azurnoj obali! Ipak, uskoro se vratio u Pariz, tako da nije propustio
baš sve…
Pobuna iz maja 1968, danas zaboravljena ili falsifikovana kroz čitav niz
popularnih mitova, značajna je jer se dogodila usred carstva Robe, a ne duž
njegovih oboda ili u nekoj njegovoj koloniji. Osim toga, ta pobuna nije
bila ograničena samo na Francusku: sa silinom koja je zatekla sve
organizovane društvene snage – od vlasti do zvanične opozicije, koju su
tada činile moćne komunističke i socijalistike partije – požar se proširio
na mnoge evropske zemlje, pri čemu je u nekima od njih, kao u Italiji,
trajao punih godinu dana, kulminirajući tek krajem 1969. godine. Do kraja
1968. talas masovnih demonstracija se proširio i na druge delove sveta,
najviše u zemljama južne Amerike i SAD, gde je ubrzo doveo do
radikalizacije mnogih opozicionih grupa.
“Maj ’68.” je značajan zato što se tada dogodilo nešto nemoguće:
brižljivo zidana laž “države blagostanja”, tog ingenioznog odgovora na
izazov “siromašnog rođaka kapitalizma” sa Istoka, odjednom se našla potpuno
ogoljena. Bila je to masovna alergijska reakcija na laž u celini, a ne samo
na neki njen aspekt, kao što je to bilo do tada, sa zahtevima i protestima
kanalisanim iz perspektive zvaničnih opozicionih partija i sindikata. Iako
je sve ubrzo krenulo drugim ili raznim drugim tokovima, u tom prvom,
spontanom talasu bilo je odbačeno sve, bez straha od onoga što bi moglo da
se dogodi već sutra.
Ipak, bio je to samo još jedan juriš. Ovog puta u njemu je učestvovalo
skoro 12 miliona zaposlenih, svih profila i sudbina. Ali, ideja o novom
životu i spremnost da se za njega bori svim sredstvima ipak je bila
manjinski program. Nestale su i neke stare iluzije: iskustva radničkih
saveta, tog “jedinog neporaženog aspekta jednog poraženog pokreta” (Debor,
teza 118), pokazala su se nedovoljnim. “Komfor nikada neće biti dovoljno
komforan za one koji teže nečemu čega nema na tržištu”, pisao je Debor
1965, povodom pobune u Votsu, crnačkom pregrađu Los Anđelesa. Ipak, tržište
i svi njegovi agenti su uspeli da posle nešto više od mesec dana (što je
izgleda kritični period: jedna i po zaostala plata) preobraze pobunu u
pogađanje oko onoga što je društvo spektakla imalo da ponudi: tada je, uz
posredovanje komunističkih i socijalističkih sindikata, bio ugovoren
najveći skok nadnica u istoriji Francuske. U Italiji je masovna pobuna
zaposlenih bila razvodnjena i slomljena združenim delovanjem komunističih
sindikata i bombaških akcija u režiji italijanske Tajne službe.
Klasne hijene, koje i danas očekuju da im “protivrečnosti
kapitalističkog oblika proizvodnje” krenu na ruku, tako što će umesto njih
završiti barem polovinu posla, očigledno nisu naučile lekciju. Sve dok se
zahtevi izražavaju u terminima nezadovoljstva distribucijom i uslovima
robne proizvodnje, Roba će sve takve nezadovoljnike držati u šaci, uspevati
da ih obuzda i pridobije svojim narkoticima. Situacionisti i Besni, koji su
doveli u pitanje svet-robu u celini, bili su manjina. Neke frakcije su
nastavile očajničku borbu pribegavajući najdrastičnijim sredstvima (Angry
Brigades u Britaniji 1968-72. i RAF u Nemačkoj, ovi drugi sa praktično
klasičnih lenjinističkih pozicija), ali veliki rušilački talas je već bio
prošao; svi takvi pokušaji ostali su bez podrške, izolovani.
Opširna analiza pobune iz maja-juna 1968, objavljena 1969. u SI br. 12,
pod naslovom Početak jedne ere, zapravo je zatvorila poslednju stranicu
jedne faze revolucionarne borbe i pokušala da razabere nešto u tmini koja
se pomaljala iza još jednog trijumfa sveta-robe.
Len Braken je u Deborovoj biografiji ovako sažeo zaključke te analize:
1. Maj ’68. je bio prvi divlji generalni štrajk u istoriji.
2. Maj ’68. je bio najveći štrajk koji je ikada pogodio neku razvijenu
industrijsku zemlju.
3. Revolucionarni ciljevi su bili radikalniji, moderniji i izraženi jasnije
nego ikada ranije.
4. Maj ’68. NIJE bio studentski protest već proleterska revolucija.
5. Taj proletarijat je bio proširen belim kragnama, delinkventima,
nezaposlenima, srednjoškolcima i tinejdžerskim bandama.
6. Maj ’68. je bio revolucionarni festival, koji je u sebi nosio opštu
kritiku svih oblika otuđenja.
(Len Braken, str. 174)
Debor je najviše insistirao na sledećem: “To NIJE bila 1917.”
Zatim je brutalno ismejao sve one koji su po svaku cenu nastojali da
pobunu iz 1968. uklope u stare marksističke šeme o uslovima “koji moraju
biti zadovoljeni” da bi se moglo govoriti o revoluciji: “Da bi priznali da
je u maju došlo do revolucionarne krize, oni moraju da dokažu da je u
proleće 1968. postojala neka nevidljiva ekonomska kriza. Zato tako
ozbiljno, bez straha od toga da će biti ismejani, prezentuju svoje
dijagrame koji pokazuju rast cena i nezaposlenosti.”
(Početak jedne ere, SI br. 12, 1969)
Ali, nije bilo nikakve ekonomske krize (barem ne akutne). Razlog za
pobunu je bila opšta nedovoljnost stvarnosti koju je društvo spektakla
imalo da ponudi. Njegovi eksperti su to shvatili bolje od njegovih
neprijatelja: zato smo od tada izloženi vrtoglavom razvoju novih tehnika
kontrole, pripitomljavanja i oblika “participacije” – dinamici na koju tek
počinjemo da tražimo pravi odgovor.
Isti tekst zaključuje i sudbinu Situacionističke internacionale:
“Tog maja ’68, u Francuskoj, između isprepletanih crvenih i crnih
zastava radničke demokratije, videli smo kako ‘užareno sunce jednim
bljeskom otkriva obrise novog sveta’. Nastavak će uslediti svuda. Ako smo u
izvesnoj meri doprineli povratku tog pokreta, to nije bilo zato da bismo sada
na tome gradili bilo kakav autoritet. Zato nam ostaje samo da primetimo da
su naše aktivnosti bile konzumirane na zadovoljavajući način:
Situacionistička internacionala će biti prevaziđena.”
Kao što smo videli, nastavak je bio kratkotrajan, a “crvene i crne
zastave radničke demokratije”, simboli jedne revolucije koja trajala od
1848. i svoj poslednji talas doživela tačno 120 godina kasnije, moraće da
budu spaljene zajedno sa ostalim relikvijama prošlosti ukoliko želimo da
nam više ništa ne zaklanja vidik. Ali, zaključak o misiji i sudbini SI se
pokazao ispravnim.
Bio je to jedini pravi odgovor na situaciju u kojoj se grupa našla nakon
poraza, kada su mnogi članovi morali da privremeno emigriraju iz zemlje.
Ponovno okupljanje svelo se na izjave o povlačenju, nova isključenja i
međusobne obračune, a da pri tom nije bila pokrenuta nijedna nova
inicijativa.
Godine 1972. jedini članovi SI bili su Debor i Sangvineti. Ovenčani
revolucionarnom slavom – i sa Društvom spektakla koje do tada postalo
obavezna literatura svakog pretendenta na intelektualni status – mogli su
lako da okupe novu posadu i krenu dalje pod istom zastavom. Umesto toga, te
iste godine, Debor i Sangvineti proglašavaju Situacionističku
internacionalu raspuštenom.
Rekli su o Gi
Deboru, Društvu spektakla,
Letristima/ Situacionistima, 1968, neodgovornim elementima i o samima sebi
"Ovu eksploziju je izazvalo nekoliko grupa koje se bune protiv
modernog društva, protiv potrošačkog društva, protiv tehnološkog društva,
kako onog komunističkog na Istoku, tako i onog kapitalističkog na Zapadu.
Te grupe ne znaju čime bi zamenile takvo društvo, ali ono u čemu uživaju su
negacija, destrukcija, nasilje, anarhija i mahanje crnim zastavama…"
- General ŠARL DE GOL, televizijsko obraćanje naciji, 7. jun 1968.
*
"U prvi mah izgleda smešno govoriti o revoluciji, jer je
organizovani revolucionarni pokret već dugo odsutan iz zemalja u kojima je
koncentrisano najviše mogućnosti za odlučujuću društvenu promenu. Ali,
svaka druga alternativa je još apsurdnija, jer znači prihvatanje postojećeg
stanja, na ovaj ili onaj način. Reč 'revolucionarno' je neutralizovana do
te mere da se danas koristi u reklamnoj industriji kao oznaka za najmanje
promene u uvek promenljivom svetu robne proizvodnje; razlog je to što se
zahtev za jednom središnjom, poželjnom promenom više nigde ne izražava.
Revolucionarni projekat danas stoji pred sudom istorije, optužen za neuspeh
i za uvođenje novih oblika otuđenja. To jasno govori da se vladajući sistem
pokazao sposobnim da se odbrani na svim nivoima stvarnosti, mnogo uspešnije
nego što su to revolucionari očekivali. Ali, to ne znači da je postao
podnošljiviji. Stvar je prosto u tome da revoluciju treba ponovo izmisliti.
I to je sve."
- GI DEBOR, Uputstvo za pobunu, Internationale Situationniste #6, avgust
1961.
*
"Petnaest godina ranije, 1952., četvorica ili petorica ne baš
uglednih Parižana, rešili su da istraže zastarevanje umetnosti…Ukazala se
prilika za nov napad…" - GI DEBOR, predgovor za IV italijansko izdanje
Društva spektakla, 1979.
"Svako je dete mnogih očeva. Postojao je otac koga smo mrzeli i to
je bio nadrealizam. I postojao je otac koga smo voleli i to je bila dada.
Bili smo deca i jednog i drugog." - Mišel Bernštajn, 1983.
"Kao što se ranije dogodilo i sa nadrealizmom, unutrašnji razvoj
Situacionističke Internacionale je pokazao da kada se kriza jezika i
poezije zaoštri preko određene granice, u pitanje dolazi sama struktura
društva…" - Les Cahiers du Lettrisme #1, decembar 1962.
"Negatorsko i provokativno nasilje njihove frazeologije nadmašuje
sve što su prethodne epohe ostavile za sobom - osim, možda, de Sada,
Lotreamona i dade…" - Le Monde, 14. februar 1968.
"Mnogo veći avanturista je onaj koji uspeva da mu se avanture
događaju, od onoga kome se one događaju same od sebe. Konstrukcija situacija
biće neprekidna realizacija velike igre, koju su sami igrači odabrali da
igraju… Jedna takva sinteza moraće da sjedini kritiku ponašanja, odgovorno
gradsko planiranje, ovladavanje ambijentima i odnosima. Mi znamo početne
principe…" - Potlač #7, 1954.
"Formulu za rušenje ovog sveta mi nismo tražili u knjigama, već u
lutanju. U tim odlascima, koji su trajali danima, ništa nije bilo kao juče,
niti je imalo kraj. Zapanjujući susreti, zastrašujuće prepreke, ogromna
izdajstva, pogubne opčinjenosti - u toj potrazi za nesvetim Gralom niko
nije oskudevao u onome za čime je žudeo. Čak ni kada bi, nekog nesrećnog
dana, neki od najboljih igrača nestali u šumama ludila…Nema većeg ludila od
sadašnje organizacije života." - GI DEBOR, In girum imus nocte et
consumimur igni, 1979.
"Jedna mentalna bolest pustoši planetu: banalizacija. Svi su
hipnotisani proizvodnjom i novim pogodnostima: kanalizacija, lift,
kupatilo, mašina za pranje veša. U takvim uslovima, oslobođenje čoveka od
materijalnih briga potpuno je prevazišlo svoj prvobitni cilj i postalo
opsesivna slika koja lebdi nad sadašnjicom. Suočeni sa izborom između
ljubavi i kontejnera za smeće, mladi ljudi svih zemalja izabrali su
kontejnere za smeće." - IVAN ČEGLOV, PRAVILA NOVOG URBANIZMA, 1953.
(Internationale Situationniste #1, 1958.)
"Dosada je kontrarevolucionarna. U svakom pogledu." - Zbogom
teški dani, Internationale Situationniste, #7, april 1962.
"Nova lepota biće lepota situacija, prolaznih i proživljenih. Za
nas, poezija znači razvijanje potpuno novih oblika ponašanja i istraživanje
načina da se ti postupci ispune strašću." - Potlač br. 5, 20. juli
1954.
*
"Onda se odjednom pojavila uznemirujuća senka Situacionističke
internacionale. Koliko ih ima? Odakle dolaze? To niko ne zna." - Le
Républican Lorrain, 28. jun 1967.
"Njihov glavni štab je na nekom tajnom mestu, ali mislim da se
nalazi u Londonu. To nisu studenti, već grupa koja sebe naziva
situacionistima; veoma su aktivni i svuda nastoje da iskoriste nezadovoljstvo
studenata…" - News of the World, 16. februar 1969.
"Njihova doktirna, ako se te delirične umotvorine mogu tako
nazvati, je neka vrsta radikalnog revolucionarstva sa očiglednim
nihilističkim uticajima …Plod imbecilnog fanatizma, napisan pretencioznim
žargonom i začinjen velikodušnim uvredama na račun profesora i kolega
studenata. U pamfletu se stalno govori o tajanstvenoj Situacionističkoj
internacionali…" - Le Nouvel Alsacien, 25. novembar 1966., povodom
pamfleta Beda studentskog života
"Strazburški pamflet je delovao poput detonatora…Uradili smo sve
što je bilo u našoj moći da ga što šire distribuiramo." - DANIEL &
GABRIEL COHNBENDIT, 1968.
"Velika je greška potcenjivati ono što se novembra 1966. dogodilo
sa strazburškim Studentskim sindikatom…Posmatrač mora da ostane zapanjen
brzinom kojom se ta zaraza proširila univerzitetom, ali i među
nestudentskom omladinom. Izgleda da su ideje koje je zagovarala mala grupa
autentičnih revolucionara pogodile pravu žicu u duhu nove generacije…"
- Guerres et Paix #4, 1968.
"Njihov manifest je sada već čuvena knjiga Gi Debora, Društvo
spektakla. U nastojanju da izloži radikalnu kritiku sistema Debor je, u
epigramskom i Adornovskom stilu, konstruisao koncept spektakla na osnovu
Marksovih, ali još više Lukačevih razmatranja o fetišizmu robe, otuđenju i
postvarenju…" - L'Espresso, 15. decembar 1968.
"Društvo spektakla je bilo okosnica svih rasprava na ultralevici
još od njegovog objavljivanja 1967. godine. To delo, koje je najavilo
događaje iz maja 1968., mnogi smatraju Kapitalom nove generacije." -
Le Nouvel Observateur, 8. novembar 1971.
"Kada prelistavate i čitate brojeve Situacionističke
internacionale, prosto ostajete zapanjeni činjenicom do koje su mere i
koliko često ti fanatici bili u pravu, iznoseći tvrdnje i predviđanja koje
su kasniji događaji samo potvrđivali." - Le Nouvel Observateur, 8.
februar 1971.
"Ispod teškog hegelovskog omotača izbija nekoliko značajnih iskri.
U svojim delima Debor i Vaneigem pokušavaju da izlože prvu sveobuhvatnu
kritiku otuđenog društva…" - Times Literary Supplement, 21. mart 1968.
"Deborove i Vaneigemove kritičke analize moderne potrošačke kulture
su svakako vredne čitanja…posebno ako možete da priuštite sebi nekoliko
nedelja bez posla i alkohola…" - Freedom, maj 1975.
*
"Razumem šta tu piše, ali mislim da bi to za naše čitaoce bilo
previše. Osim toga, koga je još briga za nešto što se dogodilo u Francuskoj
1968?" - odgovor urednika Straight Arrow Books na predlog KENA KNABBA
da objave prevod tekstova Situacionističke internacionale, april 1973.
"Didro je napisao predgovor za Revoluciju; nadrealisti i
situacionisti su napisali predgovor za novu Revoluciju…Zahtevi su prerasli
u otvoren napad; igre i provokacije anarho-situacionističke mini-grupe
oslobodile su put za mnogo ozbiljnije aktivnosti." - Reflections on
the Revolution in France:
1968, ed. POSNER, 1970.
"Ovde je reč o dve male grupe koje su same pripremile teren za
događaje iz maja 1968. i pobuni dale dijalektičku okosnicu. Ovih nekoliko
odmetnika, Besni i Situacionisti, prezreni od svih političkih i zvaničnih
studentskih organizacija, dale su čitavom Levom krilu nadrealistički zamah.
To je bio osnov na kojem su razvili jednu od najnaprednijih i
najdoslednijih revolucionarnih teorija (doduše, često zagađenu akademskom
arogancijom i pomodnim izrazima), koja je vodila ka skoro potpunoj
likvidaciji Države." - BAMN (By Any Means Necessary), ed. STANSILL and
MAIROWITZ, 1971.
"Članovi Situacionističke internacionale idu čak dotle da tvrde
kako oni nemaju nikakvu ideologiju, jer je svaka ideologija oblik
otuđenja…" - Anarchism Today, RICHARD GOMBIN, 1971.
"Situacionisti su veći anarhisti od samih anarhista, u kojima vide
najobičnije birokrate…" - Carrefour, 8. maj 1968.
"UPOZORENJE: Širom Pariza su distribuirani leci koji pozivaju na
pobunjenički generalni štrajk. Nije potrebno da šire objašnjavamo da naše
demokratske sindikalne organizacije nemaju ništa sa tim pozivom. To je delo
provokatora koji žele da vlastima pruže izgovor za intervenciju…Radnici
moraju biti odlučni u tome da poraze sve takve pokušaje." - Humanité,
glasilo Komunističke Partije Francuske, 20. maj 1968.
"Ove akcije su izvele grupe anarhističkih i situacionističkih
komandosa, poznatih po sloganu Nikada ne radi!…Kako je toj šačici
neodgovornih elemenata uspelo da podstaknu tako ozbiljne nemire, u koje je
bilo uključeno čak 12.000 studenata književnosti i 4.000 studenata
prava?" - Humanité, 29. mart 1968.
"Situacionistička Internacionala deluje iz Kopenhagena i nalazi se
pod direktnom kontrolom kontraobaveštajne službe Istočne Nemačke." -
Historama #206, decembar 1968.
"Prava sreća za ljudski rod je da još ima istinski radikalnih
pojedinaca i liberterskih pokreta posvećenih tome da nas povedu u XXI vek,
u svet veće slobode i napretka, umesto da nas, poput situacionista, guraju
nazad u Mračno Doba bede i ropstva…" - CHRIS R. TAME, The Politics of
Whim (Radikalna Liberterska Alijansa), 1975.
"U haosu i zbrci majske Pobune, slogani koje su ispisivali i
uzvikivali studenti izgledali su kao masovna spontana reakcija i izraz
ličnog nadahnuća. Tek kasnije je postalo jasno da su ti slogani bili
fragmenti sveobuhvate i zavodljive ideologije i da su se pojavili mnogo
ranije, u brojnim situacionističkim tekstovima i publikacijama…" -
BERNARD E. BROWN, Protest in Paris:
Anathomy of a Revolt, 1974.
*
"Od poraza 'Okupacijskog pokreta' i oni koji su u njemu učestvovali
i oni koji su morali da se brane, postavljaju isto pitanje: 'Da li je to
bila Revolucija?' Izraz koji se odomaćio u dnevnoj štampi i u svakodnevnoj
konverzaciji, kukavički neutralna fraza 'događaji', samo je način da se
odgovor na to pitanje izbegne ili da se samo pitanje i ne formuliše. To
pitanje treba postaviti u pravom istorijskom svetlu. U tom kontekstu,
površne žurnalističke i zvanične spekulacije o 'uspehu' ili 'neuspehu' revolucije
ne znače ništa i to iz jednog prostog razloga: još od buržoaske revolucije
nije bilo nijedne uspele revolucije; nijedna nije ukinula klase." - GI
DEBOR, Početak jedne ere, Internationale Situationiste #12, septembar 1969.
"Revolucionarne nade 60tih, koje su kulminirale pobunom iz 1968.,
danas su blokirane ili napuštene. Jednog dana, one će buknuti opet,
izmenjene, ali ponovo življene i sa drugačijim ishodom…Kada se to dogodi,
situacionistički program (ili antiprogram) verovatno će biti priznat kao jedna
od najlucidnijih i najčistijih političkih formulacija te ranije istorijske
epohe, koja na ekstremni način izražava očjaničku snagu i dragocenu slabost
čitave te generacije. U čemu se ogleda ta njihova dragocena slabost? U
odbijanju da prihvate tragediju svakodnevnog života, kako na ličnom, tako i
na društvenom planu. Oni su uporno odbijali da u toj tragediji traže neki
viši smisao." - JOHN BERGER, New Society, 6. mart 1975.
"Ponovno otkriće svakodnevnog života zahteva da odemo s one strane
granica ucrtanih na našim mapama. U tom smislu, postoji mnogo više
podsticajnih spekulacija nego što većina ljudi pretpostavlja. … Tu su i
dela situacionista, kao što je Revolucija svakodnevnog života Raoula
Vaneigema i tekstovi iz antologije Situacionističke internacionale: uvek
tako nemilosrdno lucidni i nadahnjujući, iako im nikada nije uspelo da
prevaziđu kontradikciju između zalaganja za jačanje radničkih saveta i, s
druge strane, za ukidanje rada. Bolje njihova nedoslednost, nego bilo šta
od onoga što nam nude današnji levičari, koji se predstavljaju kao
poslednji zaštitinici rada - jer, ako nema rada, nema ni radnika, a ako
nema radnika, koga će onda moći da organizuju?" - BOB BLACK, Ukidanje
rada, 1985. (objavljeno kao #1 Porodične biblioteke, anarhija/ blok 45, 2002.)
"Zbirka tekstova Internationale Situationniste 1958-69 pruža
fascinantan pregled aktivnosti ove grupe koja je imala vodeću ulogu u
nemirima na Strazburškom Univerzitetu 1966. godine, a zatim i u mogo
dramatičnijim 'događajima' iz maja 1968. Mnogi slogani koji su tada
osvanuli na zidovima Pariza i postali slavni nalaze se, u ovom ili onom
obliku, u ovoj zbirci tekstova koji su tokom prethodnih deset godina
izvršili ogroman uticaj na novu generaciju buntovnika. Ima neke ironije u
tome što te ideje sada dobijamo brižljivo upakovane kao visokokvalitetnu
tržišnu robu, u jasno spektakularnom obliku…" - Times Literary
Supplement, 19. februar 1971.
"U želji da iskoristi histeriju izdavačkih kompanija i publike koju
su izazvali Pistolsi, Meklaren se oslonio na iskustva i ideje jednog
avangardnog pokreta suviše razigranog i fluidnog da bi bio samo još jedna
dogma. Reč je o Situacionističkoj internacionali, odnosno
situacionistima…Iako su izražavali solidarnost sa proletarijatom,
situacionisti su najviše uživali u pravljenju skandala i razvijanju
šok-tehnika…Tu se nazire model koji su kasnije koristili Meklaren i
Pistolsi…Meklaren i Džejmi Rid su tretirali situacionizam u duhu najbolje
gliter-tradicije, samo sa mnogo više uspeha. 'Divno je upotrebiti ga u
rock'n'rollu', izjavio je Meklaren." - Melody Maker, 1979.
"Spektakl svuda organizuje našu pasivnost, prodajući nam samo sliku
pobune…Svet popmuzike i moda su dva sektora koji izgleda najviše odgovaraju
spektaklu i njegovoj lažnoj opoziciji. Svi elementi su tu: simboli pobune i
otpora, ispražnjeni od svakog značenja i snage, brižljivo upakovani za
pasivnu potrošnju." - Larry Law, Bigger Cages, Longer Chains,
Spectacular Times #9, 1987.
*
"U filmu Društvo spektakla (1973.) situacionista Gi Debor je izneo
'totalnu kritiku postojećeg sveta, svih aspekata modernog kapitalizma i
njegovog opšteg sistema iluzija.' Projektujući svoju knjigu na ekran, autor
je ostvario nameru da napravi jedan teorijski film…Ako možete da zamislite
delo kao što je Kapital pretočeno u neku vrstu vesterna, onda ste blizu
predstave o tome kako taj film izgleda…" - Le Monde, 9. maj 1974.
"Ako je, po Klauzevicu, rat samo nastavak politike drugim
sredstvima, onda je, po Deboru, film nastavak teorije drugim oružjima.
Sekvence snimljene na ulicama Pariza, isečke iz novina, oglase sa nagim
ženama, blistave modne reklame, scene iz američkih vesterna i
drugorazrednih ratnih filmova, prožete citatima Klauzevica, Marksa,
Makijavelija, itd., naglo prekida glas naratora koji obaveštava gledaoca da
se taj niz slika, u čiji je zavodljivi ritam već počeo da tone, 'neće
nastaviti…' Debor dalje razrađuje teze iz svoje knjige, ne ograničavajući
se na to da je samo 'ilustruje'… Film treba pogledati barem dva ili tri
puta da bi se pohvatali svi brižljivo izvedeni potezi genija, bogatstvo
njegove fine ironije i sve lirske eksplozije gneva koje vas iznenada
ščepaju za srce." - Le Nouvel Observateur, 29. april 1974.
"Zavodljivost ovog autora izvire upravo iz strogosti njegove
kritike i superiornog načina izlaganja. Objavljivanje Sabranih filmskih
dela, a posebno tekst njegovog poslednjeg filma In girum imus nocte, jasno
pokazuju Deborovo mesto među piscima kao što su Paskal, Bosije, Šamfor,
čiji je strogi izraz bio prožet vrhunskom elegancijom i strašću. Umrećemo
jednog dana, uskoro, kaže Debor. Budimo onda na visini svojih ambicija i
ponosa. To je, mislim, bila njegova poruka. - Le Monde, 20. januar 1979.
Izvori
Ken Knabb, The Blind Men and the Elephant: Selected Opinions on the
Situationists, 1975/ 1989.
Larry Law, Bigger Cages, Longer Chains, Spectacular Times #9, 1987.
Приредио
Миливој Анђелковић
|
Нема коментара:
Постави коментар