ГИ ДЕБОР (GUY DEBORD, 1931-1994), је био боем, филозоф, писац, филмаџија, оснивач летристичке и ситуационистичке интернационале, а јавности најпознатији као аутор ДРУШВА СПЕКТАКЛА.

Ги Ернст Дебор је рођен 28. децембра 1931. године, у Паризу, у породици упорашћеној Великом депресијом. Отац умире када је Дебор имао четири године. Био је то период великих уличних немира, општег превирања, успона фашизма, Народног фронта, грађанског рата у Шпанији. Све до почетка II светског рата живи са мајком у Паризу; затим одлазе на југ. Ратно време проводи у Кану.
Након полагања пријемних испита за париски Универзитет, 1950. године, Дебор прелази из Кана у Париз. Али, не уписује ниједан факултет. Мајци јавља да је све у најбољем реду. Време проводи у бескрајним лутањима и напијању са делинквентима и малолетницама са леве обале Сене. Веома активан у бурним расправама које су се водиле по париским кафеима, којима су тада суверено владали Дебору мрски егзистенцијалисти. Током једне шетње, 1953. године, на зиду у улици де Сеине, Дебор исписује кредом, касније легендарни графит: Никада не ради.
Живео је на маргинама друштва и волео је алкохол, малолетнице, Маркса и Даду. Био је водећи дух Летристичке, а затим Ситуационистичке интернационале (1952-1972), једне од најрадикалнијих револуционарних група друге половине XX века.

Први филм

Дебор се први пут огласио филмом под називом Урлици у славу де Сада (1952). Филм је био до тада невиђена провокација, сачињена од нарације (са неколико Деборових поетских и теоријских исказа), искрзане филмске траке, насумичних кадрова, порука исписаних на екрану и 20 минута ничега (осим белог екрана и зујања пројектора). На пројекцији у Кинема клубу у Латинској четврти, 13. октобра 1952. године, револтиране гледаоце, који су почели да напуштају салу, Серж Берна је уверавао да треба да се врате јер "на крају има нешто стварно прљаво". Мишел Бернштајн је имала задатак да за време пројекције, када би публика почела да негодује, испушта урлике какве, како је касније причала, ни сама није знала одакле је успевала да извуче. Дебор је за то време са балкона посипао публику брашном.

Дела

Аутор неколико књига, низа текстова објављених у гласилима Летристичке и Ситуационистичке интернационале, неколико експерименталних филмских остварења и једне друштвене игре: Игре Рата. Његова најпознатија књига Друштво спектакла се први пут појавила у новембру 1967. године у Паризу, а немири 1968. учинили су књигу светски познатом. Године 1973. Дебор снима филмску верзију Друштва спектакла.
Поред историје, Деборова највећа интелектуална страст била је војна стратегија: 1989. године, заједно са својом другом женом Алис Бекерхо, довршава и објављује Игру Рата: праву "друштвену игру", са фигурама, бојним пољем и упутством за употребу.
Након једног неуспелог покушаја у младости, извршио је самоубиство испаливши себи метак у срце, 30. новембра 1994. године.

ЦИТАТИ

"Спектакл је ступањ на којем роба успева да колонизује читав друштвени живот. Комодификација није само видљива: ми више не видимо ништа друго. Свет који видимо је свет робе." - Теза 42.

У друштвима у којима преовлађују модерни услови производње, живот је представљен као огромна акумулација призора. Све што је некада било непосредно доживљавано, удаљено је у представу.

Спектакл није само скуп слика; то је друштвени однос међу људима посредован сликама.

"Нисмо ишли на телевизију да бисмо објавили своја открића. Никада нисмо тражили субвенције за научна истраживања или наклоност интелектуалаца који пишу за новине. Само смо доливали бензин тамо где је већ буктао пламен."

“Дани овог друштва су одбројани. Његови разлози и његове заслуге пажљиво су извагани и видело се да не претежу. Његово становништво је подељено на две стране, од којих једна жели да ово друштво нестане.” — Из предговора за IV италијанско издање Друштва спектакла, 1979.

SITUACIONISTI

Iz protivljenja politici razdvajanja i podele života u različite sfere nastala je u vremenu posle Drugog svetskog rata Situacionistička internacionala. Izvorno potiče iz umetničke scene, ali se emancipovala od tog miljea, shvatila je "umetnost" i "umetnika" kao proizvod kapitalističkog razdvajanja i latila se ~original: recipirala je; počela je da proučava Marksa?~ Marksa. Situacionistička internacionala predvidela je mnogo toga tokom 50ih i ranih 60ih godina dvadesetog veka što će se sve 1967. obrušiti na stari svet: fundamentalno dovođenje u pitanje kapitalističkog društva stvaranjem spontanih revolucionarnih situacija.

Na grupu je jako uticao marksistički kritičar svakodnevnog života, Anri Lefevr. Markistički filozof je 1946. objavio prvi tom svog dela kritike svakodnevnog života, a 1961. drugi. Gi Debor, glava Situacionističke internacionale i autor "Društva spektakla", jedno vreme je sa njim bio u kontaktu. Sa svojom kritikom robe situacionisti su u stvari bili prethodnici kritike kapitalističkog društva kao društva robe koju će početkom devedesetih reformulisati Robert Kurc i grupa Krizis. Knjiga Gi Debora, "Društvo spektakla", objavljena 1967., mora da se nađe u zbirci dela važnih filozofskih radova radikalne levice – a na nekim mestima knjiga ima dodirnih tačaka sa "Dijalektikom prosvetiteljstva" od Adorna i Horkhaimera.

Situacionistička internacionala nadovezala se na zapadnjački marksizam, čiji najpoznatiji predstavnik bejaše Đerđ Lukač. Oni su, kao i Lukač, kritikovali pogrešnu svest i naglašavali pojam totaliteta. Kod Lukača je svest morala da se manifestuje u komunističkoj partiji, koja bi trebalo da predstavlja protiv-totalitet postojećem kapitalističkom totalitetu; kod Situacionističke internacionale bila je to "enormna svest" (Marks) koja bi trebalo da dođe do izražaja sa jedne strane u njoj samoj, a sa druge u radničkim savetima.

Situacionistička internacionala suprotstavljala je "mrtvom svetu robe" često radikalan subjektivizam, vitalističku, pozitivnu utopiju koja je bila posebno izražena u knjigama Raula Vanaigema. Vanaigem, koji je svoju poslednju knjigu "Namenjeno živima!" objavio 1990., postao je poznat početkom 70ih po svojoj knjizi "Priručnik za životnu umetnost za mlade generacije" (koja se često navodi i kao "Revolucija svakodnevnog života", prim. prev.). Čistu, iskrenu strast, koju svaka vlast i moć pokušavaju da spreče, suprotstavio je mrtvom kapitalističkom društvu.

Po Situacionističkoj internacionali proletarijat je još uvek bio nada i istovremeno subjekt-objekt revolucije, ali su smatrali da vatru mogu zapaliti i slojevi društva nezavisni od najamnog rada. Na kraju revolucionarna iskra više nije u samom izrabljivanju, već u bedi društvenih odnosa. SI nije preterano volela studente, a njihov najoštriji tekst „Beda studentskog života“ može se čitati i kao uspela samokritika sopstvenog otuđenog položaja.

Stvaranje saveta i ukidanje najamnog rada i svih institucija koje za njega spremaju – bejaše to njihov program. Hteli su da stignu od revolucionarnog opšteg štrajka do opšteg samoupravljanja. Takođe su uspeli da revolucionarno prevaziđu stare zahteve anarhističkog i savetno-komunističkog pokreta: "samoupravljanje robnog otuđenja samo bi stvorilo od svih ljudi programere svojeg sopstvenog preživljavanja - kvadratura kruga. Stoga zadatak radničkih saveta ne bi bio samoupravljanje postojećim svetom, već njegova neprestana, kvalitativna promena: konkretno ukidanje robe (kao ogromnog preusmeravača ljudske proizvodnje od strane samih ljudi [kako bi bio lepši prevod?]). Prevazilaženje [ovde se koristi reč Aufhebung - <a href="http://www.geocities.com/aufheben2/">http://www.geocities.com/aufheben2/</a> ima objašnjenje] robe podrazumeva ukidanje rada i njegovo zamenjivanje novom vrstom slobodne delatnosti; odnosno ukidanje osnovnih podela modernog društva na sve opredmećeniji rad i slobodno vreme koje se pasivno konzumira." Ovo je bilo sažeto šezdesetosmaškom parolom „Nikada ne radi!“. Najlepša definicja kako bi moderna revolucija u visokorazvijenom društvu mogla da uspe dolazi od situacionističkog socijalrevolucionara Emila Marensina (Emile Marenssin): „situacija će postati revolucionarna onda kada studenti ne žele više da postanu budući izrabljivači, a radnici izrabljeni“.

Greška Situacionističke internacionale bila je što je kritikovala robu, ali nije pritom imala pojam kapitala i kritike kapitala. To je već početkom '70-ih primetio bordigistički teoretičar Žil Dove: Situacionisti vide društvo i njegovo rušenje u kontekstu društvenih slojeva nezavisnih od najamnog rada. Revolucionarna varnica se ne nalazi više u izrabljivanju već u bedi društvenih odnosa. SI odaje svojoj publici utisak da je suštinska realnost u neposrednim odnosima između subjekata, a da se revolucionarna akcija sastoji u razvijanju radikalnosti baš na tom nivou, pre svega kroz beg iz najamnog rada.

SI je preuzela pojam proletarijata iz Marksovih ranih radova, a samo delimično iz pravih analiza francuskih i internacionalnih klasnih odnosa. Od francuske grupe Socijalizam ili varvarstvo (Socialisme ou Barbarie) preuzeli su bukvalno fetišizam saveta. Od početka 50-ih, Socijalizam ili varvarstvo je propagiralo [zalagalo se? neki lepši prevod?] konkretnu analizu proletarijata. Svoju metodu istraživanja je nazvala temoanjaž (témoignages, fr., dokaz) koja je imala za cilj da omogući radnicima da sami ispituju svoj položaj. Ovaj oblik praktične, istraživačke kritike prihvatiće opet operaisti u svojim istraživanjima fabrika. Kod grupe Socijalizam ili varvarstvo ova kritika ostaće u produktivističkim okvirima i propovedaće reformu rada ("humanizaciju"). Situacionistima nije teško palo da se ograde od njih, mada su u istom mahu odbacili i koncept istraživanja. Socijalizam ili varvarstvo, koja je marksizmu dodala elemente industrijske sociologije i koja je preduzela prva istraživanja radništva, bila je kritikovana od strane SI zato što joj je stalo samo do radničkih, a ne opštih saveta.

Situacionisti su delimično bili na korak od probijanja okvira fetišizma saveta. Međutim, već za vreme u kojem je SI objavljivala svoje tekstove, nastao je zajedno sa masovnim radnikom tip radnika koji za razliku od kvalifikovanog radnika nije mogao da deli samoupravnu perspektivu u proizvodnji. Situacionistima ne treba prebacivati što su se fokusirali na kategorije izrabljivanja i klasne odnose, već njihova istorijski ograničena ideja o savetima i njihov filozofski pojam proletarijata, koji je samo nakalemljen njihovoj idealističkoj kritici društva spektakla. Kritika robe kod Situacionističke internacionale i odnos prema klasnoj borbi su suprotstavljeni.

Ona nigde nije navodila da je najamni rad, izvor viška vrednosti, osnova uopštavanja robe. Najamni rad, kao "apstraktni rad", ukazuje na protivrečan klasni odnos, koji se može ispitati i istražiti u proizvodnji i koji se tamo i pojavljuje.

"Situacionistička internacionala ne može da bude masovna organizacija i nikada neće prihvatiti sledbenike, kao što to rade konvencionalne avangardne grupe. SI može da bude samo zavera jednakih, generalštab koji ne želi da ima vojsku. Stvar je u tome da pronadjemo i otvorimo severozapadni prolaz ka novoj revoluciji koja neće tolerisati mase izvršilaca, ka revoluciji koja će konačno prodreti u oblast koja je do sada bila poštedjena revolucionarnih potresa: u svakodnevni život. Mi ćemo samo organizovati detonaciju: slobodna eksplozija mora da izbegne i nas i svaku drugu kontrolu."

I bi tako. Od 1966. do 1968. detonacije su smenjivale jedna drugu, kulminirajući maja-juna 1968. godine, "najvećim divljim štrajkom u istoriji".

DOGAĐAJI KOJI PRETHODE 1968.

Potpaljivači su bili šačica situacionističkih saveznika - studenata koji su sebe nazivali BESNI, u čast istoimene proto-anarhističke grupe iz vremena Velike Revolucije. Počelo je 1966. godine, čuvenim "incidentom" na strazburškom Univerzitetu. Studentski odbor, koji je ova grupa najagilnijih studenata preuzela bez većih teškoća, spiskao je čitav fond Odbora za troškove štampanja i distribucije besplatnog pamfleta BEDA STUDENTSKOG žIVOTA, čiji je autor bio situacionista MUSTAFA KAJATI. Odjek je bio trenutan, ne samo u Strazburu i ne samo medju studentskom omladinom. Reforma Univerziteta, bolji uslovi za sticanje kvalifikacija za buduće služenje sistemu i druge teme zbog kojih su današnji studenti spremni da štrajkuju i gladju, nisu bili čak ni izgovor za ovo obraćanje. Beda svakodvenog života, društvo u celini, mehanizmi kojima se ono stalno reprodukuje, svi njegovi branioci i lažni protivnici, tu su prvi put bili izolovani i analizirani tako da je svako mogao da ih prepozna i oseti u svom okruženju, na svojoj koži i odmah ispod nje, u ulozi koja mu je dodeljena u "organizaciji opšte pasivnosti". Beda studenstkog života je najpopularniji i najprevodjeniji situacionistički pamflet. Preveden je na više od 10 jezika, a njegov ukupni tiraž neki procenuje na skoro 500.000 primeraka.
Iduće godine, 1967., izlaze dve knjige koje i danas "dižu bauke": Deborova DRUšTVO SPEKTAKLA i Vaneigemova REVOLUCIJA SVAKODNEVNOG žIVOTA. Treba odmah reći da te knjige ničim ne zasenjuju eseje, rezultate zajedničkih istraživanja i druge materijale koji su tokom prethodnih petnaest godina bili objavljeni u 29 brojeva Potlača, a zatim i u istomenoj publikaciji Situacionističke Internacionale. Ali, te dve knjige su uspele da na najbolji mogući način rezimiraju i pokrenu dalje sva dotadašnja istraživanja. Ubrzo po objavljivanju obe knjige su postale poznate. U proleće 1968. mogle su da se čitaju svuda, u vazduhu koji već goreo, ali i po zidovima pariskih ulica: mnoge parole koje su tada postale poznate, bile su prepisane iz tih knjiga ili direktno nadahnute njima - s tim što se REVOLUCIJA SVAKODNEVNOG žIVOTA pokazala nešto zahvalnijom za tu vrstu intervencija.

POBUNA MAJA 1968.

Pobuna iz maja 1968., danas zaboravljena ili falsifikovana kroz čitav niz popularnih mitova, poput onog o "studentima koji su uvek u pravu", značajna je jer se dogodila usred carstva Robe, a ne duž njegovih oboda ili u nekoj njegovoj koloniji. Osim toga, ta pobuna nije bila ograničena samo na Francusku: sa silinom koja je zatekla sve organizovane društvene snage - od vlasti do zvanične opozicije, koju su tada činile moćne komunističke i socijalistike partije - požar se proširio na mnoge evropske zemlje, pri čemu je u nekima od njih, poput Italije, trajao čitavih godinu dana, kulminirajući tek krajem 1969. godine. Do kraja 1968. talas masovnih demonstracija se proširio i na druge delove sveta, najviše u zemljama južne Amerike i SAD, gde je ubrzo doveo do radikalizacije mnogih opozicionih grupa.

"Maj '68." je značajan zato što se tada dogodilo nešto nemoguće: brižljivo zidana laž "države blagostanja", tog ingenioznog odgovora na izazov "siromašnog rodjaka kapitalizma" sa Istoka, odjednom se našla potpuno ogoljena. Bila je to masovna alergijska reakcija na laž u celini, a ne samo na neki njen aspekt, kao što je to bilo do tada, sa zahtevima i protestima kanalisanim iz perspektive zvaničnih opozicionih partija i sindikata - ili, kao što je to danas, u režiji raznih aktivističkih pokreta, specijalizovanih za sve moguće probleme posmatrane odvojeno, samo ne i za glavni problem, totalitet, celinu postojećih odnosa. Iako je sve ubrzo krenulo drugim ili raznim drugim tokovima, u tom prvom, spontanom talasu bilo je odbačeno sve, bez straha od onoga što bi moglo da se dogodi već sutra.

Ipak, bio je to samo još jedan juriš. Ovog puta u njemu je učestvovalo skoro 12 miliona zaposlenih, svih profila i sudbina. Ali, ideja o novom životu i spremnost da se za njega bori svim sredstvima je ipak bila manjinski program. Nestale su i neke stare iluzije: iskustva radničkih saveta, tog "jedinog neporaženog aspekta jednog poraženog pokreta" (Debor, teza 118), pokazala su se nedovoljnim. "KOMFOR NIKADA NEćE BITI DOVOLJNO KOMFORAN ZA ONE KOJI TEžE NEčEMU čEGA NEMA NA TRžIšTU", pisao je Debor 1965., povodom pobune u Votsu, crnačkom pregradju Los Andjelesa.
Ipak, tržište i svi njegovi agenti su uspeli da nakon nešto više od mesec dana (što je izgleda kritični period) preobraze pobunu u pogadjanje oko onoga što je društvo spektakla imalo da ponudi: tada je, naime, uz posredovanje komunističkih i socijalističkih sindikata, bio ugovoren najveći skok nadnica u istoriji Francuske. U Italiji je masovna pobuna zaposlenih bila razvodnjena i slomljena združenim delovanjem komunističih sindikata i bombaških akcija u režiji italijanske Tajne službe.

Klasne hijene, koje i danas očekuju da im "protivrečnosti kapitalističkog oblika proizvodnje" krenu na ruku tako što će umesto njih završiti barem polovinu posla, očigledno nisu naučile lekciju. Sve dok se zahtevi izražavaju u terminima nezadovoljstva distribucijom i uslovima robne proizvodnje, Roba će sve takve nezadovoljnike držati u šaci, uspevati da ih obuzda i pridobije svojim narkoticima. Situacionisti i Besni, koji su doveli u pitanje Svet-Robu u celini, bili su manjina. Neke frakcije su nastavile očajničku borbu pribegavajući najdrastičnijim sredstvima (Angry Brigades u Britaniji 1968-72, RAF u Nemačkoj), ali veliki rušilački talas je već bio prošao; svi takvi pokušaji ostali su bez podrške, izolovani.

ANALIZA POBUNE 1968.

Opširna analiza pobune iz maja-juna 1968., objavljena 1969. u SI #12, pod naslovom POČETAK JEDNE ERE, zapravo je zatvorila poslednju stranicu jedne faze revolucionarne borbe i pokušala da razbere nešto u tmini koja se pomaljala iza još jednog trijumfa Sveta-Robe.

Len Braken je u Deborovoj biografiji ovako sažeo zaključke te analize:

1. Maj '68. je bio prvi divlji generalni štrajk u istoriji.
2. Maj '68. je bio najveći štrajk koji je ikada pogodio neku razvijenu industrijsku zemlju.
3. Revolucionarni ciljevi su bili radikalniji, moderniji i izraženi jasnije nego ikada ranije.
4. Maj '68. NIJE bio studentski protest, već proleterska revolucija.
5. Taj proletarijat je bio proširen belim kragnama, delikventima, nezaposlenima, srednjoškolcima i tinejdžerskim bandama.
6. Maj '68. je bio revolucionarni festival koji je u sebi nosio opštu kritiku svih oblika otudjenja. (Len Braken, str. 174)

U vezi s ovom poslednjom tačkom, Debor je najviše insistirao na sledećem: "To NIJE bila 1917." Debor je brutalno ismejao sve one koji su po svaku cenu nastojali da pobunu iz 1968. uklope u stare marksističke šeme o uslovima "koji moraju biti zadovoljeni" da bi se moglo govoriti o revoluciji: "Da bi priznali da je u maju došlo do revolucionarne krize, oni moraju da dokažu da je u proleće 1968. postojala neka nevidljiva ekonomska kriza. Zato tako ozbiljno, bez straha od toga da će biti ismejani, prezentuju svoje dijagrame koji pokazuju rast cena i nezaposlenosti…" (Početak jedne ere, SI #12, 1969.)
Ali, nije bilo nikakve ekonomske krize. Razlog za pobunu je bila opšta nedovoljnost stvarnosti koju je društvo spektakla imalo da ponudi. Njegovi eksperti su to shvatili bolje od njegovih neprijatelja: zato smo od tada izloženi vrtoglavom razvoju novih tehnika kontrole, pripitomljavanja i oblika "participacije" - dinamici na koju tek počinjemo da tražimo pravi odgovor.

Isti tekst zaključuje i sudbinu Situacionističke internacionale: "Tog maja '68., u Francuskoj, izmedju isprepletanih crvenih i crnih zastava radničke demokratije, videli smo kako 'užareno sunce jednim bljeskom otkriva obrise novog sveta'. Nastavak će uslediti svuda. Ako smo u izvesnoj meri doprineli povratku tog pokreta, to nije bilo zato da bismo sada na tome gradili bilo kakav autoritet. Zato nam ostaje samo da primetimo da su naše aktivnosti bile konzumirane na zadovoljavajući način: Situacionistička internacionala će biti prevazidjena."
Kao što smo videli, nastavak je bio kratkotrajan, a "crvene i crne zastave radničke demokratije", simboli jedne revolucije koja trajala od 1848. i svoj poslednji talas doživela tačno 120 godina kasnije, moraće da budu spaljene zajedno sa ostalim relikvijama prošlosti, ukoliko želimo da nam više ništa ne zaklanja vidik. Ali, zaključak o misiji i sudbini SI se pokazao ispravnim.

Bio je to jedini pravi odgovor na situaciju u kojoj se grupa našla nakon poraza, kada su mnogi članovi morali da privremeno emigriraju iz zemlje. Ponovno okupljanje svelo se na izjave o povlačenju, nova isključenja i medjusobne obračune, a da pri tom nije bilo otvoreno nijedno novo pitanje. Godine 1972. jedini članovi SI bili su Debor i Sangvineti. Ovenčani revolucionarnom slavom - i sa DRUšTVOM SPEKTAKLA koje do tada postalo obavezna literatura svakog pretendenta na intelektualni status - mogli su lako da okupe novu posadu i krenu dalje pod istom zastavom. Umesto toga, te iste godine, Debor i Sangvineti proglašavaju Situacionističku internacionalu raspuštenom.

REKLI SU O SITUACIONISTIMA I 1968.

“Ovu eksploziju je izazvalo nekoliko grupa koje se bune protiv modernog društva, protiv potrošačkog društva, protiv tehnološkog društva, kako onog komunističkog na Istoku, tako i onog kapitalističkog na Zapadu. Te grupe ne znaju čime bi zamenile takvo društvo, ali ono u čemu uživaju su negacija, destrukcija, nasilje, anarhija i mahanje crnim zastavama…” — General ŠARL DE GOL, televizijsko obraćanje naciji, 7. jun 1968.

“U prvi mah izgleda smešno govoriti o revoluciji, jer je organizovani revolucionarni pokret već dugo odsutan iz zemalja u kojima je koncentrisano najviše mogućnosti za odlučujuću društvenu promenu. Ali, svaka druga alternativa je još apsurdnija, jer znači prihvatanje postojećeg stanja, na ovaj ili onaj način. Reč ‘revolucionarno’ je neutralizovana do te mere da se danas koristi u reklamnoj industriji kao oznaka za najmanje promene u uvek promenljivom svetu robne proizvodnje; razlog je to što se zahtev za jednom središnjom, poželjnom promenom više nigde ne izražava. Revolucionarni projekat danas stoji pred sudom istorije, optužen za neuspeh i za uvodjenje novih oblika otudjenja. To jasno govori da se vladajući sistem pokazao sposobnim da se odbrani na svim nivoima stvarnosti, mnogo uspešnije nego što su to revolucionari očekivali. Ali, to ne znači da je postao podnošljiviji. Stvar je prosto u tome da revoluciju treba ponovo izmisliti. I to je sve.” — Gi Debor, Uputstvo za pobunu, Internationale Situationniste #6, avgust 1961.

“Petnaest godina ranije, 1952, četvorica ili petorica ne baš uglednih Parižana, rešili su da istraže zastarevanje umetnosti… Ukazala se prilika za nov napad…” — Gi Debor, predgovor za IV italijansko izdanje Društva spektakla, 1979.

“Kao što se ranije dogodilo i sa nadrealizmom, unutrašnji razvoj Situacionističke Internacionale je pokazao da kada se kriza jezika i poezije zaoštri preko odredjene granice, u pitanje dolazi sama struktura društva…” — Les Cahiers du Lettrisme #1, decembar 1962.
“Svako je dete mnogih očeva. Postojao je otac koga smo mrzeli i to je bio nadrealizam. i postojao je otac koga smo voleli i to je bila Dada. Bili smo deca i jednog i drugog.” — MiŠel BernŠtajn, 1983.

“Negatorsko i provokativno nasilje njihove frazeologije nadmašuje sve što su prethodne epohe ostavile za sobom osim, možda, de Sada, Lotreamona i Dade…” — Le Monde, 14. februar 1968.

“Mnogo veći avanturista je onaj koji uspeva da mu se avanture dogadjaju, od onoga kome se one dogadjaju same od sebe. Konstrukcija situacija biće neprekidna realizacija velike igre, koju su sami igrači odabrali da graju… Jedna takva sinteza moraće da sjedini kritiku ponašanja, odgovorno gradsko planiranje, ovladavanje ambijentima i odnosima. Mi znamo početne principe…” — Potlač #7, 1954.

“Formulu za rušenje ovog sveta mi nismo tražili u knjigama, već u lutanju. U tim odlascima, koji su trajali danima, ništa nije bilo kao juče, niti je imalo kraj. Zapanjujući susreti, zastrašujuće prepreke, ogromna izdajstva, pogubne opčinjenosti – u toj potrazi za nesvetim Gralom niko nije oskudevao u onome za čime je žudeo. Čak ni kada bi, nekog nesrećnog dana, neki od najboljih igrača nestali u šumama ludila…Nema većeg ludila od sadašnje organizacije života.” — Gi Debor, In girum imus nocte et consumimur igni, 1979.

“Jedna mentalna bolest pustoši planetu: BANALIZACIJA. Svi su hipnotisani proizvodnjom i novim pogodnostima: kanalizacija, lift, kupatilo, mašina za pranje veša. U takvim uslovima, oslobodjenje čoveka od materijalnih briga potpuno je prevazišlo svoj prvobitni cilj i postalo opsesivna slika koja lebdi nad sadašnjicom. Suočeni sa izborom izmedju ljubavi i kontejnera za smeće, mladi ljudi svih zemalja izabrali su kontejnere za smeće.” — Ivan Čeglov, Pravila novog urbanizma, 1953.

“Dosada je kontrarevolucionarna. U svakom pogledu.” — Zbogom teŠki dani, Internationale Situationniste, #7, april 1962.

“Nova lepota biće lepota situacija, prolaznih i proživljenih. Za nas, poezija znači razvijanje potpuno novih oblika ponašanja i istraživanje načina da se ti postupci ispune strašću.” — Potlač br. 5, 20. juli 1954.

“Onda se odjednom pojavila uznemirujuća senka Situacionističke internacionale. Koliko ih ima? Odakle dolaze? To niko ne zna.” — Le Républican Lorrain, 28. jun 1967.
“Njihov glavni štab je na nekom tajnom mestu, ali mislim da se nalazi u Londonu. To nisu studenti, već grupa koja sebe naziva situacionistima; veoma su aktivni i svuda nastoje da iskoriste nezadovoljstvo studenata…” — News of the World, 16. februar 1969.

“Njihova doktirna, ako se te delirične umotvorine mogu tako nazvati, je neka vrsta radikalnog revolucionarstva sa očiglednim nihilističkim uticajima …Plod imbecilnog fanatizma, napisan pretencioznim žargonom i začinjen velikodušnim uvredama na račun profesora i kolega studenata. U pamfletu se stalno govori o tajanstvenoj Situacionističkoj internacionali…” — Le Nouvel Alsacien, 25. novembar 1966.,

Povodom pamfleta Beda studentskog života “Strazburški pamflet je delovao poput detonatora…Uradili smo sve što je bilo u našoj moći da ga što šire distribuiramo.” — Daniel & Gabriel Cohn-Bendit, 1968.

“Velika je greška potcenjivati ono što se novembra 1966. dogodilo sa strazburškim Studentskim sindikatom… Posmatrač mora da ostane zapanjen brzinom kojom se ta zaraza proširila univerzitetom, ali i medju nestudentskom omladinom. Izgleda da su ideje koje je zagovarala mala grupa autentičnih revolucionara pogodile pravu žicu u duhu nove generacije…” — Guerres et Paix #4, 1968.

“Njihov manifest je sada već čuvena knjiga Gi Debora, Društvo spektakla. U nastojanju da izloži radikalnu kritiku sistema Debor je, u epigramskom i Adornovskom stilu, konstruisao koncept spektakla na osnovu Marksovih, ali još više Lukačevih razmatranja o fetišizmu robe, otudjenju i postvarenju…” — L’Espresso, 15.decembar 1968.

“Društvo spektakla je bilo okosnica svih rasprava na ultralevici još od njegovog objavljivanja 1967. godine. To delo, koje je najavilo dogadjaje iz maja 1968., mnogi smatraju Kapitalom nove generacije.” — Le Nouvel Observateur, 8. novembar 1971.

“Kada prelistavate i čitate brojeve Situacionističke internacionale, prosto ostajete zapanjeni činjenicom do koje su mere i koliko često ti fanatici bili u pravu, iznoseći tvrdnje i predvidjanja koje su kasniji dogadjaji samo potvrdjivali.” — Le Nouvel Observateur, 8. februar 1971.

“Ispod teŠkog hegelovskog omotača izbija nekoliko značajnih iskri. U svojim delima Debor i Vaneigem (Revolucija svakodnevnog života, 1967.) pokušavaju da izlože prvu sveobuhvatnu kritiku otudjenog društva…” — Times Literary Supplement, 21.mart 1968.

“Deborove i Vaneigemove kritičke analize moderne potrošačke kulture su svakako vredne čitanja… posebno ako možete da priuštite sebi nekoliko nedelja bez posla i alkohola…” — Freedom, maj 1975.

“Razumem šta tu piše, ali mislim da bi to za naše čitaoce bilo previše. Osim toga, koga je još briga za nešto što se dogodilo u Francuskoj 1968?” — odgovor urednika Straight Arrow Books na predlog Kena Knabba da objave prevod tekstova Situacionističke internacionale, april 1973.

“Didro je napisao predgovor za Revoluciju; nadrealisti i situacionisti su napisali predgovor za novu Revoluciju… Zahtevi su prerasli u otvoren napad; igre i provokacije anarho-situacionističke mini-grupe oslobodile su put za mnogo ozbiljnije aktivnosti.” — Reflections on the Revolution in France: 1968, ed. Posner, 1970.

“Ovde je reč o dve male grupe koje su same pripremile teren za dogadjaje iz maja 1968. i pobuni dale dijalektičku okosnicu. Ovih nekoliko odmetnika, Besni i Situacionisti, prezreni od svih političkih i zvaničnih studentskih organizacija, dale su čitavom Levom krilu nadrealistički zamah. To je bio osnov na kojem su razvili jednu od najnaprednijih i najdoslednijih revolucionarnih teorija (doduŠe, često zagadjenu akademskom arogancijom i pomodnim izrazima), koja je vodila ka skoro potpunoj likvidaciji Države.” — BAMN (By Any Means Necessary), ed. Stansill and Mairowitz, 1971.

“Članovi Situacionističke internacionale idu čak dotle da tvrde kako oni nemaju nikakvu ideologiju, jer je svaka ideologija oblik otudjenja…” — Anarchism Today, Richard Gombin, 1971.

“Situacionisti su veći anarhisti od samih anarhista, u kojima vide najobičnije birokrate…” — Carrefour, 8. maj 1968.

“UPOZORENJE: Širom Pariza su distribuirani leci koji pozivaju na pobunjenički generalni štrajk. Nije potrebno da šire objašnjavamo da naše demokratske sindikalne organizacije nemaju ništa sa tim pozivom. To je delo provokatora koji žele da vlastima pruže izgovor za intervenciju… Radnici moraju biti odlučni u tome da poraze sve takve pokušaje.” — Humanité, glasilo Komunističke Partije Francuske, 20. maj 1968.

“Ove akcije su izvele grupe anarhističkih i situacionističkih komandosa, poznatih po sloganu Nikada ne radi!…Kako je toj šačici neodgovornih elemenata uspelo da podstaknu tako ozbiljne nemire, u koje je bilo uključeno čak 12.000 studenata književnosti i 4.000 studenata prava?” — Humanité, 29. mart 1968.

“Situacionistička Internacionala deluje iz Kopenhagena i nalazi se pod direktnom kontrolom kontraobaveštajne službe Istočne Nemačke.” — Historama #206, decembar 1968.

“Prava sreća za ljudski rod je da još ima istinski radikalnih pojedinaca i liberterskih pokreta posvećenih tome da nas povedu u XXI vek, u svet veće slobode i napretka, umesto da nas, poput situacionista, guraju nazad u Mračno Doba bede i ropstva…” — Chris R. Tame, The Politics of Whim (Radikalna Liberterska Alijansa), 1975.

“U haosu i zbrci majske Pobune, slogani koje su ispisivali i uzvikivali studenti izgledali su kao masovna spontana reakcija i izraz ličnog nadahnuća. Tek kasnije je postalo jasno da su ti slogani bili fragmenti sveobuhvate i zavodljive ideologije i da su se pojavili mnogo ranije, u brojnim situacionističkim tekstovima i publikacijama…” — Bernard E. Brown, Protest in Paris: Anathomy of a Revolt, 1974.

“Od poraza ‘Okupacijskog pokreta’ i oni koji su u njemu učestvovali i oni koji su morali da se brane, postavljaju isto pitanje: ‘Da li je to bila Revolucija?’ Izraz koji se odomaćio u dnevnoj štampi i u svakodnevnoj konverzaciji, kukavički neutralna fraza ‘dogadjaji’, samo je način da se odgovor na to pitanje izbegne ili da se samo pitanje i ne formuliše. To pitanje treba postaviti u pravom istorijskom svetlu. U tom kontekstu, površne žurnalističke i zvanične spekulacije o ‘uspehu’ ili ‘neuspehu’ revolucije ne znače ništa i to iz jednog prostog razloga: još od buržoaske revolucije nije bilo nijedne uspele revolucije; nijedna nije ukinula klase.” — Gi Debor, Početak jedne ere, Internationale Situationiste #12, septembar 1969.

“Revolucionarne nade 60-tih, koje su kulminirale Pobunom iz 1968., danas su blokirane ili napuštene. Jednog dana, one će buknuti opet, izmenjene, ali ponovo življene i sa drugačijim ishodom…Kada se to dogodi, situacionistički program (ili antiprogram) verovatno će biti priznat kao jedna od najlucidnijih i najčistijih političkih formulacija te ranije istorijske epohe, koja na ekstremni način izražava očjaničku snagu i dragocenu slabost čitave te generacije. U čemu se ogleda ta njihova dragocena slabost? U odbijanju da prihvate tragediju svakodnevnog života, kako na ličnom, tako i na društvenom planu. Oni su uporno odbijali da u toj tragediji traže neki viši smisao.” — John Berger, New Society, 6. mart 1975.

“Ponovno otkriće svakodnevnog života zahteva da odemo s one strane granica ucrtanih na našim mapama. U tom smislu, postoji mnogo viŠe podsticajnih spekulacija nego što većina ljudi pretpostavlja. … Tu su i dela situacionista, kao što je Revolucija svakodnevnog života Raoula Vaneigema i tekstovi iz antologije Situacionističke internacionale: uvek tako nemilosrdno lucidni i nadahnjujući, iako im nikada nije uspelo da prevazidju kontradikciju izmedju zalaganja za jačanje radničkih saveta i, s druge strane, za ukidanje rada. Bolje njihova nedoslednost, nego bilo šta od onoga što nam nude današnji levičari, koji se predstavljaju kao poslednji zaštitinici rada – jer, ako nema rada, nema ni radnika, a ako nema radnika, koga će onda moći da organizuju?” — Bob Black, Ukidanje rada, 1985.

“Zbirka tekstova Internationale Situationniste 1958-69 pruža fascinantan pregled aktivnosti ove grupe koja je imala vodeću ulogu u nemirima na StrazburŠkom Univerzitetu 1966. godine, a zatim i u mogo dramatičnijim ‘dogadjajima’ iz maja 1968. Mnogi slogani koji su tada osvanuli na zidovima Pariza i postali slavni nalaze se, u ovom ili onom obliku, u ovoj zbirci tekstova koji su tokom prethodnih deset godina izvršili ogroman uticaj na novu generaciju buntovnika. Ima neke ironije u tome Što te ideje sada dobijamo brižljivo upakovane kao visokokvalitetnu tržiŠnu robu, u jasno spektakularnom obliku…” — Times Literary Supplement, 19. februar 1971.

“U želji da iskoristi histeriju izdavačkih kompanija i publike koju su izazvali Pistolsi, Meklaren se oslonio na iskustva i ideje jednog avangardnog pokreta isuviše razigranog i fluidnog da bi bio samo još jedna dogma. Reč je o Situacionističkoj internacionali, odnosno situacionistima… Iako su izražavali solidarnost sa proletarijatom, situacionisti su najviše uživali u stvaranju skandala i razvijanju šoktehnika… Tu se nazire model koji su kasnije koristili Meklaren i Pistolsi… Meklaren i Džejmi Rid su tretirali situacionizam u duhu najbolje gliter-tradicije, samo sa mnogo više uspeha. ‘Divno je upotrebiti ga u rock’n’rollu’, izjavio je Meklaren.” — Melody Maker, 1979.

“Spektakl svuda organizuje našu pasivnost, prodajući nam samo sliku pobune… Svet pop-muzike i moda su dva sektora koji izgleda najviŠe odgovaraju spektaklu i njegovoj lažnoj opoziciji. Svi elementi su tu: simboli pobune i otpora, ispražnjeni od svakog značenja i snage, brižljivo upakovani za pasivnu potrošnju.” — Larry Law, Bigger Cages, Longer Chains, Spectacular Times #9, 1987.

“U filmu Društvo spektakla (1973.) situacionista Gi Debor je izneo ‘totalnu kritiku postojećeg sveta, svih aspekata modernog kapitalizma i njegovog opŠteg sistema iluzija.’ Projektujući svoju knjigu na ekran, autor je ostvario nameru da napravi jedan teorijski film… Ako možete da zamislite delo kao što je Kapital pretočeno u neku vrstu vesterna, onda ste blizu predstave o tome kako taj film izgleda…” — Le Monde, 9. maj 1974.

“Ako je, po Klauzevicu, rat samo nastavak politike drugim sredstvima, onda je, po Deboru, film nastavak teorije drugim oružjima. Sekvence snimljene na ulicama Pariza, isečke iz novina, oglase sa nagim ženama, blistave modne reklame, scene iz američkih vesterna i drugorazrednih ratnih filmova, prožete citatima Klauzevica, Marksa, Makijavelija, itd., naglo prekida glas naratora koji obaveŠtava gledaoca da se taj niz slika, u čiji je zavodljivi ritam već počeo da tone, ‘neće nastaviti…’ Debor dalje razradjuje teze iz svoje knjige, ne ograničavajući se na to da je samo ‘ilustruje’… Film treba pogledati barem dva ili tri puta da bi se pohvatali svi brižljivo izvedeni potezi genija, bogatstvo njegove fine ironije i sve lirske eksplozije gneva koje vas iznenada ščepaju za srce.” — Le Nouvel Observateur, 29. april 1974.
“Zavodljivost ovog autora izvire upravo iz strogosti njegove kritike i superiornog načina izlaganja. Objavljivanje Sabranih filmskih dela, a posebno tekst njegovog poslednjeg filma In girum imus nocte, jasno pokazuju Deborovo mesto medju piscima kao što su Paskal, Bosije, Šamfor, čiji je strogi izraz bio prožet vrhunskom elegancijom i strašću. Umrećemo jednog dana, uskoro, kaže Debor. Budimo onda na visini svojih ambicija i ponosa. To je, mislim, bila njegova poruka.” — Le Monde, 20. januar 1979.

Добављено из "http://hrv.anarchopedia.org/Situacionisti%C4%8Dka_internacionala"

Poslednja totalna kritička teorija društva

DRUŠTVO SPEKTAKLA

Gi Debor: Društvo spektakla, Anarhija/Blok45, 2003, Beograd, Prevod: Aleksa Golijanin

Gordana Bekčić
Deborovo životno delo, objavljeno davne 1967. godine predstavlja, kako i sam prevodilac napominje, jednu od poslednjih totalnih kritičkih teorija društva. Značaj i uticaj situacionista i njihove Internacionale jeste svojevrstan sociološki paradoks i fenomen. Nikada manja grupa ljudi nije uspela u toj meri da izvrši uticaj na sredinu u kojoj je delovala. Sublimacija njihovog teorijskog rada jeste upravo Društvo spektakla, kultna knjiga mnogih radikalno levih i anarhistički orijentisanih pojedinaca i pokreta.
Iznikli iz Letrizma Isidora Isua, pokreta stvorenog u Parizu 1950.godine koji je bio ništa manje do "avangarda avangarde", udarac u stomak okamanjenom nadrealizmu Bretonovih sledbenika, situacionisti deluju na društveno-političkoj sceni u periodu od 1957. do 1972. godine. Osnovna ideja njihovog pokreta jeste svest o nužnosti promene sveta i života, koji su, okamenjeni u iluziji proizvodnje i potrošnje, ugrozili fundament homo sapiensa kao mislećeg bića.
Radikalan otpor svim zamkama savremenog načina života neophodan je preduslov iole svrsishodnog delovanja u pravcu preuzimanja kontrole nad sopstvenom i kolektivnom sudbinom. Po Deboru i saradnicima, iluzija svakodnevice ponuđena kroz robno-reklamni pritisak postala je stvarnost globalnog društva. Situacionisti su već tada prepoznali prezentaciju kao medijsku sliku koja zamagljuje neposredno gledanje na stvari. Osnovni problem i tragedija današnjice je što svet i sebe doživljavamo iz druge ruke, kao akumulaciju prizora koji plasirani kroz medije kreiraju lažnu društvenost u kojoj životarimo.
Robno-novčani odnosi postali su paradigma našeg delanja. Dešava nam se apsolutna materijalizacija života, kroz koju smo jedino u stanju da definišemo svet i da se pozicioniramo u odnosu na njega. Naš pogled je zamagljen, nejasan od količine robe koja nas preplavljuje. Fetišizam robe izvršio je globalnu kolonizaciju i nema velike nade u izlazak iz začaranog kruga samosvrsishodne proizvodnje koja je tu samo da bi došlo do još veće potrošnje.
Fragmentarno opažanje stvarnosti, parcijalno životarenje u lažnim izborima koje više ne pravi sam već su mu nametnuti, za posledicu imaju opasan gubitak čovekove kontrole nad sopstvenom sudbinom. Mi danas gledamo samo slike, odvojeni od svoga bića, živeći u spektaklu robe čija je proizvodnja postala sama sebi svrha. Spektakl je glavni proizvod današnjeg društva, kaže Gi Debor na jednom mestu, jer je momenat vizuelnog efekta prevagnuo nad upotrebnom vrednošću. Danas je važno kako nešto izgleda, a ne da li koristi bilo čemu i koliko nam je zaista neophodno. Društveno-ekonomski zamajac kapitalističkog sistema može da preživi jedino kroz dalju, sve masovniju proizvodnju. Problem koji se javlja na ovom mestu, oko kojeg situacionisti grupišu svoj aktivizam, jeste nužnost proizvodnje novih lažnih potreba, kako bi se sve veće količine robe i ponude prodale. Upravo je fabrikovanje novih navika zamka u koju svi zajedno upadamo kao u paukovu mrežu, zaslepljeni blještavilom spektakla ponuđenih proizvoda, nesvesni robovske pozicije u koju lagano klizimo. Zato je stvaranje sopstvenih situacija i ambijenta, nepreuzetih od spoljnjeg sveta, moralni imperativ osvešćenog pojedinca, jer je za situacioniste "gotovo sa onim što imaju da nam ponude".
Moderno društvo nalazi se u svojevrsnom paradoksu. Dok tehnološki napredak u mnogim sferama smanjuje potrebu ljudskog rada, neophodnost sve veće potrošnje izaziva izmišljanje novih poslova i dalji utrošak tog istog viška rada. Medijska slika koja nam se plasira kao surogat našeg života samo je najpovršnija manifestacija spektakla i ona vrši proces odvajanja - ono što je po Deboru najopasnije. Odvajanje je suština spektakla, jer ono obezbeđuje prestanak komunikacije, smrt odnosa - radnika i njegovog proizvoda, radnika i proizvođača, ljudi u međusobnom odnosu. Odvajanje za posledicu ima gubitak osećanja pripadnosti koje nas čini usamljenima u gomili. Spektakl je svuda oko nas i zato smo nesposobni smo da definišemo gde smo i gde pripadamo.
Sveopšta banalizacija života je smer u kojem se civilizacija bezglavo kreće jer su iluzija i prodavanje magle zavladali planetom. Šarena laža spektakularnosti zamaglila je istinske vrednosti naše egzistencijalne prakse. Opadanje upotrebne vrednosti stavilo nas je u poziciju potrošača iluzija. Jedna od njih, koja je ujedno i esencija spektakla, jeste mit o medijskoj zvezdi, "specijalisti za prividan život". Otužna banalnost pojedinačne sudbine tera čoveka da potraži ispunjenje u Drugom, da se kao u ogledalu identifikuje sa Boljim, Lepšim, Bogatijim, Srećnijim (!?) ne bi li imalo lakše podneo sebe.
Društveni poredak kapitalizma je izvrnuo kategorije vremena i prostora, načinivši od njih robovlasnike naše ljudskosti. Radno i slobodno vreme, urbana arhitektura megapolisa - to su mehanizmi društvenog poretka koji nas drže pod kontrolom, odvojene od Drugog kao nama bliskog. Mi živimo u vremenu bez ontološke paradigme, bauljajući u ništavilu koje nema transcedentalnu instancu koja bi bila utočište primarnoj ljudskoj potrebi za pripadanjem.
Božanstvo današnjice je roba u svakom obliku. Ima je svuda oko nas, ona je dekor našeg teatra, ali bez mogućnosti da sa nama komunicira. Odvojeni od sebe, ne nalazeći odgovore na bazične dileme humaniteta - život, smrt, ljubav, svrha našeg bića, ostajemo prepušteni blještavilu velikog Ništa.

Gi Debora i Situacionistička internacionala, uspon i propast poslednje anarhističke svetske pobune

PROLETERIJAT NESPOSOBAN ZA TOTALNU REVOLUCIJU

Dekorisati mehanizme kapitalizma "boljim" uslovima življenja je veleizdaja! - rekao je Raul Vanejgem na poslednjem sastanku Internacionale

Za naše vreme, mislim da su sve ideologije zastarele (Aleksandar Trocki) "Situacionisti, čije sudije vi umišljate da ćete biti, jednog dana će suditi svima vama! Čekamo vas na krivini". Upravo ovim rečima je Moris Viker najavio osnivanje Situacionističke internacionale 1961 u Londonskom I.C.A. (Institut za savremene umetnosti).

Na pitanje jednog posetioca šta uopšte reč "situacionizam" znači, Gi Debora je uzvratio na francuskom "Nismo ovde da bi odgovarali na pizdinska pitanja!", na šta su svi Situacionisti napustili londonski I.C.A. U javnoj brošuri koju je I.C.A. izdala pre par godina, ovaj događaj je opisan kao "konferenciju čiji je medijator bio gluv kao top, glavni govornik nije znao nijednu reč engleskog a učesnici poriču da se konferencija ikada i održala".
Osveta Engleza poslednjoj anarhističkoj internacionali koja je u potpunosti promenila kulturološki sistem vrednovanja, ako ništa drugo, nije mogla biti podlija. Situacionisti su poricali da tema konferencije postoji jer je situacionizam besmislena reč kojom su ih nazivali njihovi protivnici.

POLITIČARI I UMETNICI
Osnovani u Parizu 1957, Situacionisti su zahtevali redefiniciju pojma avangarde. Ujedno, to je i prva internacionala koju su formirali isključivo umetnici, režiser Gi Debora i slikari Azger Jorn i Đuzepe Pino-Galicio. Insistirajući na unitarnom urbanizmu tj. integraciji umetnosti i tehnologije koja bi omogućila dinamični milje za eksperimentalno ponašanje građana. S.I. verna svom programu unitarnog urbanizma, prva je sprovela u praksu ujedinjenje visoke i pop - kulture i poplavu noćnih klubova svih vrsta kao ambijente za gratifikaciju statusa slobodnog građanina.
Uskoro se internacionali pridružuju i političari i frka odmah počinje. Raul Vanejgem, političar i prvi ne-umetnik koji je postao važan u S.I. insistirao je na potpunom odbacivanju umetnosti i utešiteljskog hedonizma jer su to samo stranputice pravog cilja situacionista - revoluciji svakodnevnog života.
Oba krila situacionista, i političari i umetnici bili su totalni anti-kapitalisti i smatrali umetnost "specijalnim departmanom za privilegovane i produkcijom robe za konzumiranje". Ali dok su estete tražili uvođenje umetnosti u svaki aspekt života, Vanejgem je smatrao da je upravo rad glavno oružje kapitalizma.
"Totalitet ljudskog bića se ne ispoljava radom, čak ni umetničkim radom! Rad je fragmentacija ličnosti. Dekorisati oveštale mehanizme kapitalizma superiornim uslovima življenja je veleizdaja. Posle smrti umetnosti dolazi umetnost življenja!" Da ne postavljamo pizdinska pitanja, ali u čemu je razlika?

RASKOL I SAMOUBISTVO
S.I. političari su nazivali kolege umetnike "kulturološkim makroima", a umetnici političare "imbecilima koji ne shvataju da je jedina klasa potpuno nesposobna za revoluciju upravo proleterijat". I jedni i drugi su bili u pravu. Situacionisti su bili odlični dijagnostičari, ali slabi lekari. Kao što je spektakl modernizovao kapitalizam, tako su situacionisti modernizovali koncept revolucije.
Uvođenjem uličnih performansa, sabotiranjem mas-medija njihovim sopstvenim jezikom i ikonama (genijalni omoti Seks Pistolsa koje je radio engleski situacionista Džejmi Rid) i brisanjem svih razlika između visoke i pop-kulture, Situacionisti su postavili temelje savremene kulturne hijerarhije. Gi Debora je raspustio Situacionističku internacionalu krajem 60-ih i izvršio samoubistvo 1994. Debora, akutni alkoholičar je godinama bolovao od polineuritisa i rešio da okonča svoju agoniju metkom, iako je tvrdio da situacionisti nikada neće rešavati svoje probleme oružjem.

Gi Debor, Društvo spektakla; Anarhija/Blok45, 2003

OD IMATI KA IZGLEDATI

Aleksej Kišjuhas

Svet koji vidimo je svet robe: Gi Debor

SPEKTAKL JE KAPITAL AKUMULIRAN DO STEPENA U KOJEM POSTAJE SLIKA

Društvo spektakla Gija Debora (Anarhija/Blok45, 2003) i aktivnost(i) tzv. Situacionističke internacionale čiji je Debor bio istaknuti član, predstavljaju značajan (naučni i praktički) trenutak u korpusu kritičke misli/teorije XX veka. Nekoliko je razloga za to. Prvo, u pitanju su ideje koje su po svojoj teorijskoj relevantnosti ravnopravne onim sada-već-klasičnim teoretičarima frankfurtske škole i/ili američke kritičke sociologije šezdesetih godina. Drugo, sama teorija jasno ukazuje na one fenomene i (najblaže rečeno) protivrečnosti modernog društva i kapitalizma koji su masovno postali vidljivi tek devedesetih kroz (zbunjujući i jednako protivrečan) pojam globalizacije. Treće, bitno artistički metod/praksa kritičke teorije Gija Debora i Situacionista (inspirisani dadaizmom i nadrealizmom) zaslužuju pažnju zbog svoje lucidnosti i imaginacije. Ova se knjiga prvi put pojavljuje u Parizu 1967. godine, dok je nemiri iz 1968. čine poznatom. Napisana je poput manifesta (čini je 221 teza) i, autorovim rečima, "sa svesnom namerom da naudi društvu spektakla".
Prva rečenica Društva spektakla svesno ima formu prve rečenice Marksovog Kapitala (trk do police sa knjigama!), s tim što Debor reč «roba» zamenjuje rečju «prizor». Ovaj hommage Marksu zapravo je sažetak Deborove radikalne teorije: Roba, i sve što nas okružuje, otuđeno je u prizor, u predstavu, u sliku. Marksov ispravan fokus na robu danas je nužno preobratiti u fokus na spektakl. Spektakl je i rezultat i cilj kapitalističkog oblika proizvodnje, te «vladajući oblik života» u ovom trenutku kapitalizma.
Marksovo doba kapitalizma bilo je karakterisano pomakom od biti ka imati, kako je umeo istaći From. Danas je reč o pomaku od imati ka izgledati. Ovo je, naime, osnovna Deborova teza. Pošto je imanje postalo sveukupno, ono danas mora obezbediti prestiž kroz svoj pojavni oblik. Ove ideje mogu se (pro)čitati i kao kritika masovne kulture, čemu je i Debor posvetio pažnju (poglavlje Negacija i potrošnja u kulturi). Međutim, autorova kritička teorija drastično je opštije prirode. Deborov spektakl nisu tek obmane masovnih medija, već sveukupan «pogled na svet koji se materijalizovao». Komodifikacija je totalna, veli Debor, svet koji vidimo je svet robe - i mi više ne vidimo ništa drugo.
Stranice Društva spektakla ispunjene su i ilustrativnom analizom i kritikom klasičnog anarhizma, ortodoksnog marksizma, socijaldemokratije, lenjinizma, staljinizma i fašizma, i to kao reakcionarnih, odnosno rđavih kritika liberalizma i kapitalizma. Debor čoveka posmatra kao biće koje je fundamentalno oblikovano istorijom, te analizira i antiku, period nastajanja monoteističkih religija, srednji vek, renesansu i moderno doba. Konačno, Debor sopstvenoj analitičkoj oštrici podvrgava i pojam ideologije, odnosno totalne vladajuće svesti. Šanse otpora ideologiji Debor vidi u praksama koje on i Situacionisti nazivaju «situacijama» - trenutnim subverzivnim akcijama.
U sastavu ovog izdanja Društva spektakla na srpskom jeziku nalazi se i iscrpni istorijat ove grupe, mnoštvo članaka koji se tiču Situacionističke internacionale i brojni komentari, bibliografije i uputi na dalje istraživanje. Prvobitna orijentacija ove grupe bila je (anti)umetnička i dadaistička, dok vremenom zadobija otvorenu političku dimenziju. Njen cilj postaje revolucionarna likvidacija kapitalizma (uz istovremeni otvoreno neprijateljski stav prema komunističkim partijama i sindikatima). Godine 1950. oni upadaju na Uskršnju misu u crkvi Notr-Dam u Parizu i pred oltarom čitaju radikalno ateistički tekst (i bivaju gotovo linčovani od strane posetilaca), dok su projekcije sopstvenih filmova umeli obogatiti urlicima i posipanjem brašna po gostima. Izdavali su i časopis Potlač koji je bio distribuiran tako što su ga slali na nasumično izabrane adrese iz telefonskog imenika ili su mnogi primerci jednostavno ostavljani na trotoaru. Bliski Anriju Lefevru, Situacionisti su imali i ključnu ulogu u nemirima u Francuskoj 1968. godine, a njihove su akcije uticale na radikalne grupe u mnogim zemljama širom sveta. Ukoliko je svrstavanje neophodno, ovu grupu je moguće približiti određenim frakcijama anarhizma, iako bi najpoštenije bilo smatrati ih jedinstvenim pokretom. Oni usvajaju sopstvene pojmove i njihova značenja (konstruisana situacija, pronalasci, diverzija, psihogeografija), time stvarajući specifičnu društvenu teoriju koja svoj vrhunac i sistematiku zadobija upravo u Deborovom Društvu spektakla.
Društvo spektakla je specifična «kritika svega postojećeg», inspirisana marksističkom teorijom i umetničkom praksom, bivajući značajno uronjena u zbivanja u i oko 1968. godine. Svakako, reč je o posve drugačijim šezdesetosmašima od onih na koje se naviklo. Ovaj inspirativni spoj kritičke društvene teorije sa dadaističkom umetnošću (Debor je bio i režiser, te je svoje radove prezentovao i u formi dadaističkog filma, između ostalih i Društvo spektakla) ostaje kao kuriozitet misli o društvu.
Iako je u pitanju stil koji deluje pamfletistički na trenutke i nekako retro u celini, Društvo spektakla nije (samo) izraz jednog ugušeno-revolucionarnog konteksta 1968. godine. Ovo je studija koja iz specifične (situacionističke) perspektive pristupa pojavama koje su i te kako prisutne četiri decenije kasnije: fenomena masovne kulture, autorskih prava, urbanog planiranja, ideologije, spektakla, i pre svega, modernog kapitalizma. Ono što Debor objedinjuje pojmom spektakla, kao «integrisanom i raspršenom aparaturom slika i zamisli koja proizvodi i uređuje javni diskurs i mišljenje», kao da tek danas postaje vidljivo. Pomeranje težišta na to kako stvari izgledaju a ne kakve jesu, temeljna je karakteristika današnjice: imidž, brend, logo, PR, kopirajt, stilisti za političare, reklame za države. Nažalost, činjenica po kojoj Društvo spektakla Gija Debora poput Prudona viče «ja sam ispred istorije!», najverovatnije i vodi samog Debora u samoubistvo 1994. godine. Međutim, valjane markacije tendencija savremenog kapitalizma i modernog društva, kao i inspirativne situacionističke metode otpora ostaju.

СИТУАЦИОНИСТИЧКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

ИЗ ВИКИПЕДИЈА

Ситуационистичка интернационала (СИ) је била мала међународна група политичких и уметничких агитатора укорењених у марксизму, анархизму и уметничкој авангарди с почетка 20. века (дадаизму, надреализму и слично). Основана је 1957. са циљем радикалне друштвене промене. Током 1960-их се дели на неколико мањих група. Припадници СИ се називају ситуационисти. Назив ситуационизам потиче од речи ситуација, пошто су они сматрали да је најважнија промена, револуција свакодневног живота, а то се постиже свесним стварањем жељених ситуација.
27. априла 1957. је одржана оснивачка конференција Ситуационистичке интернационале у Цосио д’Арросциа у Италији. Конференцији је присуствовало осам мушкараца и жена из више европских земаља. Неки од оснивача СИ дошли су из радикалних уметничких група које су настале око 1950. али су још увек биле слабо познате (ЦОБРА, названа по магазину северноевропске (Копенхаген-Брисел-Амстердам) групе експерименталних уметника; и чланова Леттристичке Интернационале из Париза).
За више од 10 година постојања СИ је имала око 70 чланова. Неки од њих су били Ги Дебор (Гуy Деборд), Мишел Бернштајн (Мицхéле Бернстеин), Кристофер Греј (Цхристопхер Граy), Жаклин де Јонг (Јаqуелине де Јонг), Асгер Јорн, Дитер Канцелман (Диетер Кунзелманн), Ђузепе Пино-Галицио (Гуисеппе Пинот-Галлизио), Александар Тоћи (Алеxандер Троцци) и Раул Ванајгем (Раоул Ванеигем).
Дугујући једнако надреалистима и Дади колико и Марксу и Бакуњину, ситуационистичко полазиште је било да је изворни покрет радничке класе био разбијен од стране буржуја на западу и бољшевика на истоку; радничке организације као што су синдикати и левичарске политичке партије су се продале светском капитализму; штавише, капитализам би могао сада присвојити чак и најрадикалније идеје и безбедно их вратити, у облику нешкодљивих идеологија које би биле искориштене против радничке класе које би требало да представљају. “Наука о ситуацијама биће створена. Она ће позајмити елементе психологије, статистике, урбанизма и етике. Ови елементи ће морати заједно довести до потпуно новог закључка: свесног стварања ситуација.^{[тражи се извор]}
Догађаји у Паризу маја 1968. су били под утицајем и ситуационистичких идеја. Према њиховом виђењу, то је било обнављање Париске комуне, до данашњих дана последњи покушај стварања "слободног друштва" у Европи. СИ је према некима била од великог значаја, како на теоретском тако и на практичном плану, доневши савремену и живу критику тадашњег/садашњег друштва (и предлог и покушај његовог превазилажења) у либертерски покрет измучен источним и западним изадајама, и застарелом реториком доброг дела анархистичког покрета.

SITUACIONISTIČKA INTERNACIONALA

17. maja 1968. je okupacioni komitet Sorbone, sastavljen od članova Situacionističke Internacionale i Besnih (Enragés), poslao sledeći telegram Komunističkoj partiji SSSR:

“Drhtite u svojim cipelama birokrate stop međunarodna moć radničkih saveta će vas uskoro zbrisati stop čovečanstvo neće biti srećno dok poslednji birokrata ne bude obešen crevima poslednjeg kapitaliste stop živela borba kronštadskih mornara i mahnovščine protiv trockog i lenjina stop živeo budimpeštanski ustanak saveta 1956. stop dole država stop”
Izvor: http://www.kontra-punkt.info/arhiva/istorija/36.html

Добављено из "http://sr.wikisource.org/wiki/Situacionisti%C4%8Dka_internacionala"

ŠEZDESETOSMA DRUGE EVROPE

JAN SKUŽINJSKI

Varšava - U Parizu, Zapadnom Berlinu, Londonu i Rimu, proleće 1968. bilo je obeleženo protestima protiv rata u Vijetnamu. U Varšavi, studenti su, takođe, protestovali, ali iz drugih razloga. Mladi Poljaci nisu izašli na ulice Varšave da viču "Ho, Ho, Ho Ši Min" u znak solidarnosti s Vijet Kongom, već da od represivne vladavine komunista brane slobodu i kulturu sopstvene zemlje.
Umesto da uzvikuju Hoovo ime, mladi Poljaci polagali su cveće na spomenik Adamu Mickijeviču, pesniku iz XIX veka čija je drama Predočevsko veče, napisana u slavu borbe za slobodu, bila proglašena subverzivnom i antisovjetskom, a njeno izvođenje u Narodnom pozorištu u Varšavi zabranjeno.
To su samo neke od razlika između zapadnih i istočnoevropskih studenata u revolucionarno proleće pre četrdeset godina. Mada su pobune koje su pokrenuli pripadnici iste generacije poprimile sličan oblik uličnih demonstracija i sedenja na ulicama, bilo je daleko više razlika nego sličnosti u studentskim protestima s jedne i druge strane gvozdene zavese. Reč je, naravno, o kontekstu. Tačka razmimoilaženja sa zapadnim studentima - sloboda govora i okupljanja, ideološki pluralizam i demokratski politički sistem - bila je, za njihove istočnoevropske kolege, dalek cilj koji nisu mogli da ostvare.
Nesrećni zbog kapitalističkog potrošačkog društva koje je metastaziralo svuda oko njih, zapadni studenti napali su sistem sa stajališta ekstremne levice. Poljski, čehoslovački i jugoslovenski studenti usmerili su svoje proteste protiv komunističke diktature koja je njihovim društvima uskraćivala osnovne slobode. Za zapadnjake, glavna pretnja bio je američki imperijalizam, okrivljen za "prljavi" rat u Vijetnamu. Za Poljake i ostale istočnoevropljane, sovjetski imperijalizam bio je pretnja koja se uskoro realizovala Brežnjevljevim slamanjem Praškog proleća. Dok su zapadnjaci želeli revoluciju, istočnoevropljani su - ne manje glasno - samo tražili da vlast poštuje zakone.
- Štampa laže, vikali su demonstranti u Varšavi spaljujući novine koje je kontrolisala partija. Za Vladislava Gomulku, tadašnjeg lidera partije, i druge komunističke vođe, sloboda štampe bila je buržoasko zastranjivanje.
Demonstranti u Parizu spaljivali su automobile protiveći se buržoaskom životnom stilu. Kako gledate na stvari, zavisi od toga gde ste. Dok su se studenti u Parizu i na Berkliju okrenuli protiv akademske nauke, njihove kolege u Varšavi i drugim poljskim gradovima stale su u odbranu tradicionalne uloge univerziteta i njegove autonomije, a podržali su ih mnogi profesori.
Za razliku od situacije na Zapadu, sukob generacija odigrao je neznatnu ulogu u poljskoj šezdesetosmoj. Pisci i naučnici, koji su takođe bili ljuti zbog zabrane izvođenja Mickijevičevog komada i cenzurisanja nacionalne kulture, pridružili su se protestu. Studentski pokret u Poljskoj poprimio je masovan karakter tokom demonstracija na Univerzitetu u Varšavi, 8.marta. Studenti su se ujedinili da podrže dvoje kolega koji su bili isterani zato što su protestovali u Narodnom pozorištu. Jedan od njih bio je Adam Mihnjik, kasniji dugogodišnji politički zatvorenik i strateg pokreta Solidarnost osamdesetih.
Policajci i partijski "dobrovoljci" brutalno su razbili mirne demonstracije. Pokušaja dijaloga uopšte nije bilo. Kršeći viševekovnu tradiciju autonomije univerziteta, policija je umarširala u fakultete, prebila studente i pohapsila veliki broj demonstranata. Odgovor je bio širenje protesta na univerzitete širom zemlje, koji su često podržavali mladi radnici.
Laži komunističke štampe, koja je izopačavala značenje protesta i napadala studentske lidere, samo su pogoršale stvari. Partija je pribegla antisemitskoj propagandi, navodeći da su neki studentski lideri Jevreji. Kampanja mržnje koja je usledila naglasila je potpuni nedostatak slobode javnog izražavanja. Zahtev za ukidanje cenzure bio je jedan od prvih političkih slogana poljskog marša 1968. Usledili su zahtevi za slobodu okupljanja i pravo na udruživanje. Od suštinske je važnosti to što demonstranti nisu tražili slobodne izbore. Pokazali su da su bili realisti, ali jesu tražili mere građanske kontrole vlasti u ekonomiji i politici. "Nema hleba bez slobode", bio je jedan slogan.
Posle 1968. godine, nekadašnji demonstranti na Zapadu postepeno su ulazili u politički i intelektualni establišment svojih zemalja. Poljski demonstranti našli su se u zatvoru ili u egzilu. Nekoliko hiljada njih isterano je sa univerziteta, a osamdeset je zaglavilo robiju posle političkih procesa.
Vlast je, takođe, otpustila istaknute profesore koji su uticali na protest i podržali studente. Najmračniji odgovor režima, antisemitsko čišćenje, okončano je egzodusom više od 10.000 ljudi, koji su ostali i bez državljanstva.
Protesti, kojih se mnogi na Zapadu sa setom sećaju, doveli su do različitih ishoda. Antikapitalistički radikalizam mnoge zapadne demonstrante odveo je u vode ekstremne levice, odbacivanja liberalne demokratije i, u nekim slučajevima, terorizma. Ideološka evolucija poljske studente odvela je u suprotnom pravcu, od napora da "unaprede" socijalizam u ime "pravog" marksizma do antitotalitarne opozicije i stvaranja slobodnog civilnog društva.
Hapšenja su dovršila evoluciju martovskih boraca i oslobodila ih iluzija. Sedamdesetih godina oni su stvorili najveći opozicioni centar u socijalističkom lageru. Pokret Solidarnost iz osamdesetih i mirno svrgavanje komunizma bilo je, u velikoj meri, delo njihove generacije. To je bio jedini umesan kraj puta koji je počeo 1968, ispod spomenika Mickijeviču. Autor je bivši zamenik glavnog i odgovornog urednika Žečpospolite i autor nekoliko knjiga o istoriji poljske demokratske opozicije komunizmu i o pokretu Solidarnost

MEKSIKO 1968:

Masakr studenata na trgu Tlatelolko: Meksičke snage bezbednosti pobile su između 200 i 300 studenata koji su demonstrirali

MINIMALNA DEFINICIJA ZA REVOLUCIONARNU ORGANIZACIJU

INTERNATIONALE STUATIONNISTE #11 (OKTOBAR 1967.)

(OVA DEFINICIJA JE PRIHVAĆENA OD STRANE 7. KONGRESA SI)

POŠTO JE JEDINA svrha revolucionarne organizacije ukidanje svih postojećih klasa na način kojim se ne dolazi na novu podelu društva, mi smatramo svaku organiyaciju revolucionarnom koja dosledno i efektivno radi na međunarodnom ostvarenju apsolutne vlasti radničkih saveta, već naznačene u iskustvima proleterskih revolucija u ovom veku.

Takva organizacija stvara unitarnu kritiku sveta, ili nije ništa. Pod unitarnom kritikom podrazumevamo sveobuhvatnu kritiku svih geografskih područija gde razne forme separatnih socioekonomskih snaga postoje, kao i sveobuhvatnu kritiku svih aspekata života.

Takva organizacija vidi početak i kraj svoga programa u potpunoj dekolonizaciji svakodnevnog života. Tako cilja ne na samoupravljanje masa postojećim svetom, nego njegovu neprekidnu transformaciju. Ona otelotvoruje radikalnu kritiku političke ekonomije, prevazilaženje robe i najamnog rada.

Takva organizacija odbija da reprodukuje u svojim okvirima bilo kakvo hijerarhijsko stanje postojećeg sveta. Jedina prepreka učešću u njenoj totalnoj demokratiji je ta da svaki član mora prepoznati i prihvatiti sveobuhvatnost kritike. Ova sveobuhvatnost mora istovremeno biti u kritičkoj teoriji kao takvoj i u odnosu između teorije i praktične aktivnosti. Organizacija radikalno kritikuje svaku ideologiju kao separatnu moć ideja i kao ideje separatne moći. Ona je tako negacija svakog ostatka religije i preovladavajućeg društvenog spektakla koji, od vesti do masovne kulture, ostvaruje monopol nad komunikacijom između ljudi preko njihovog jednosmernog primanja prizora njhove otuđene aktivnosti. Organizacija rastvara svaku “revolucionarnu ideologiju” demaskirajući je kao znak promašaja revolucionarnog projekta, kao privatno vlasništvo novih specijalista moći, kao još jedno lažno predstavljanje koje se postavlja iznad stvarnog proletarizovanog života.

Pošto je krajnji kriterij moderne revolucionarne organizacije njena totalnost, takva organizacija je konačno kritika politike. Mora eksplicitno da cilja na svoje rastvaranje kao odvojene organizacije u trenutku njene pobede. <<

___________________

>> COMMUNIQUÉ

Drugovi,

s obzirom da je Sud-Aviation fabrika u Nantu okupirana dva dana od strane radnika i studenata tog grada,
i da se danas pokret širi na nekoliko tvornica (Nouvelles Messageries de la Presse Parisienne u Parizu, Renault u Kleonu, itd.),
OKUPACIONI KOMITET SORBONE poziva na
neodložnu okupaciju svih fabrika u Francuskoj i formiranje radničkih saveta.
Drugovi, širite i reprodukujte ovu poruku što brže.

Sorbona, 16. maj 1968, 03:30 sati <<

>> TELEGRAMI

PROFESOR IVAN SVITAK PRAG ČEHOSLOVAČKA

OKUPACIJSKI KOMITET SLOBODNE SORBONE ŠALJE BRATSKE POZDRAVE DRUGU SVITAKU I OSTALIM ČEHOSLOVAČKIM REVOLUCIONARIMA STOP ŽIVELA INTERNACIONALNA VLAST RADNIČKIH SAVETA STOP ČOVEČANSTVO NEĆE BITI SRETNO DOK POSLEDNJI KAPITALISTA NE BUDE OBEŠEN CREVIMA POSLEDNJEG BIROKRATE STOP ŽIVEO REVOLUCIONARNI MARKSIZAM

ZENGAKUREN TOKIJO JAPAN

ŽIVELA BORBA JAPANSKIH DRUGOVA KOJI SU ISTOVREMENO OTPOČELI BORBU NA FRONTOVIMA ANTI-STALJINIZMA I ANTI-IMPERIJALIZMA STOP ŽIVELE OKUPACIJE FABRIKA STOP ŽIVEO GENERALNI ŠTRAJK STOP ŽIVELA INTERNACIONALNA VLAST RADNIČKIH SAVETA STOP ČOVEČANSTVO NEĆE BITI SRETNO DOK POSLEDNJI KAPITALISTA NE BUDE OBEŠEN CREVIMA POSLEDNJEG BIROKRATE STOP OKUPACIJSKI KOMITET SLOBODNE SORBONE

POLITBIRO KOMUNISTIČKE PARTIJE SSSR-A KREMLJ MOSKVA

DRHTITE U SVOJIM CIPELAMA BIROKRATE STOP INTERNACIONALNA VLAST RADNIČKIH SAVETA ĆE VAS USKORO ZBRISATI STOP ČOVEČANSTVO NEĆE BITI SRETNO DOK POSLEDNJI KAPITALISTA NE BUDE OBEŠEN CREVIMA POSLEDNJEG BIROKRATE STOP ŽIVELA BORBA KRONŠTATSKIH MORNARA I MAKNOVITSIJA PROTIV TROCKOG I LENJINA STOP ŽIVELA POBUNA SAVETA U BUDIMPEŠTI 1956 STOP DOLE DRŽAVA STOP ŽIVEO REVOLUCIONARNI MARKSIZAM STOP OKUPACIJSKI KOMITET SLOBODNE SORBONE

POLITBIRO KOMUNISTIČKE PARTIJE KINE KAPIJA CELESTIJALNOG MIRA PEKING

DRHTITE U SVOJIM CIPELAMA BIROKRATE STOP INTERNACIONALNA VLAST RADNIČKIH SAVETA ĆE VAS USKORO ZBRISATI STOP ČOVEČANSTVO NEĆE BITI SRETNO DOK POSLEDNJI KAPITALISTA NE BUDE OBEŠEN CREVIMA POSLEDNJEG BIROKRATE STOP ŽIVELE OKUPACIJE FABRIKA STOP ŽIVELA KINESKA PROLETERSKA REVOLUCIJA 1927 IZDANA OD STRANE STALJINISTIČKIH BIROKRATA STOP ŽIVELI PROLETERI KANTONA I DRUGDE KOJI SU SE DIGLI PROTIV TAKOZVANE NARODNE ARMIJE STOP ŽIVELI KINESKI RADNICI I STUDENTI KOJI SU NAPALI TAKOZVANU KULTURNU REVOLUCIJU STOP ŽIVEO REVOLUCIONARNI MARKSIZAM STOP DOLE DRŽAVA STOP OKUPACIJSKI KOMITET SLOBODNE SORBONE

17 maj 1968. <<

___________________

>> OBRAĆANJE SVIM RADNICIMA

Enragés-situacionistički međunarodni komitet, Savet za održavanje okupacija

Pariz, 30. maj 1968.

Drugovi,

ono što smo napravili u Francuskoj proganja Evropu i uskoro će zapretiti svim vladajućim klasama sveta, od birokrata u Moskvi i Pekingu do milionera u Vašingtonu i Tokiju. Kao što je zbog nas Pariz zaplesao, tako će i međunarodni proletarijat još jednom napasti kapitaliste svih država i sve tvrđave otuđenja. Okupacija fabrika i javnih zgrada u zemlji nije samo zaustavila funkcionisanje ekonomije, nego je stavila društvo pod opšti znak pitanja. Duboko ukorenjen pokret vodi skoro sve i jedan sektor populacije u potražnju za stvarnom transformacijom života. Ovo je početak revolucionarnog pokreta, pokreta koji je ostvario sve osim svesti o onome što je ostvario, svesti koja mu je nužna za pobedu.

Koje će sile prići u spas kapitalizmu? Režim će pasti osim ako ne zapreti upotrebom sile (uz obećanje novih izbora, koji bi se mogli održati samo nakon kapitulacije pokreta) ili čak neposredno upotrebi represiju. Ako Levica dođe na vlast, i ona će isto tako spašavati stari svet kroz koncesije i upotrebu sile. Najveći branitelj takve “narodne vlade” bila bi takozvana “Komunistička” partija, parija staljinističkih birokrata, koja se borila protiv pokreta od njegovog početka i koja je počela predviđati pad de Gaulle-ove vlade tek kada je shvatila da više ne može igrati ulogu glavnog zaštitnika tog režima. Takva bi prelazna vlada bila “kerenskijevska” samo ako bi staljinisti bili pobijeđeni. Sve će ovo zavisiti od svesti radnika i od kapaciteta za autonomno organizovanje. Radnici koji su već odbili smešni dogovor sa vođama sindikata otkrili su da ne mogu “pobediti” u okvirima postojeće ekonomije, nego da moraju uzeti sve kroz transformaciju celokupne ekonomske osnove po svom nahođenju. Šefovi ne mogu platiti više; ali mogu nestati.

Postojeći pokret nije postao “politiziran” time što je nadmašio bedne sindikalne zahteve u vezi plata i penzija, zahteve koji su lažno predstavljeni kao “društvena pitanja”. On je nadmašio politiku postavljajući društveno pitanje kao jednostavnu istinu. Revolucija koja je čitav vek bila u stanju stvaranja konačno se vraća, i ona se može izraziti samo u sopstvenim oblicima. Suviše je kasno za revolucionarno-birokratske prepravke. Kada skorašnji destaljinizirani birokrata kao André Barjonet pozove na stvaranje zajedničke organizacije koja bi ponovo spojila “sve autentične sile revolucije ... bilo da marširaju pod zastavom Trockog ili Maoa, za anarhiju ili situacionizam,” dovoljno nam je da se prisetimo kako oni što danas slede Trockog ili Maoa, a da ne govorimo ništa o jadnoj “Anarhističkoj federaciji”, nemaju nikakve veze sa sadašnjom revolucijom. Birokrate se mogu predomisliti oko toga šta će nazvati “autentično revolucionarnim”; autentična revolucija se neće predomisliti u svojoj osudi birokratije.

U ovom trenutku, sa pozicijom koju drže i sa partijama i sindikatima koje ostaju ono što jesu, radnici nemaju drugog izbora osim da se organizuju u jedinstvene osovinske komitete u direktnom preuzimanju ekonomije i svih aspekata rekonstrukcije društvenog života, postavljajući svoju autonomiju vis-à-vis od bilo kog političkog ili sindikalnog rukovodstva, osiguravajući samoodbranu i povezujući se regionalno i nacionalno. Radeći upravo tako postaće jedina stvarna snaga u zemlji, snaga i vlast radničkih saveta. Jedina alternativa tome je povratak pasivnosti i gledanju televizije. Proletarijat je “revolucionaran ili nije ništa.”

Koje su suštinske odlike vlasti saveta?

- Raspuštanje svake spoljne vlasti
- Direktna i totalna demokratija
- Praktično jedinstvo odlučivanja i izvršavanja
- Delegati koji se mogu opozvati u svako doba od onih što su ih izabrali
- Ukidanje hijerarhije i nezavisnih specijalizacija
- Svesno upravljanje i transformacija svih uslova oslobođenog života
- Permanentna i kreativna masovna participacija
- Međunarodna veza i koordinacija

Postojeći preduslovi nisu ništa manji od ovoga. Samoupravljanje nije ništa manje. Čuvajte se svih modernističkih pridošlica – uključujući čak i sveštenike – koji pričaju o samoupravljanju ili čak radničkim savetima ne priznajući ovaj minimum, jer oni žele spasiti svoje birokratske funkcije, privilegije svojih intelektualnih specijalizacija ili svoje buduće karijere sitnih šefova.

U stvarnosti, ono što je nužno sad bilo je nužno još od samog početka proleterskog revolucionarnog projekta. Uvek je postojalo pitanje autonomije radničke klase. Borba se uvek svodila na ukidanje najamnog rada, ili robne proizvodnje, kao i države. Cilj je uvek bilo pristajanje uz svesnu istoriju, gušenje svih separacija i svega “što postoji odvojeno od pojedinca.” Proleterska revolucija je spontano iscrtala svoju odgovarajuću formu u savetima — u Petrogradu 1905, u Torinu 1920, u Kataloniji 1936, u Budimpešti 1956. Očuvanje starog društva, ili stvaranje nove klase eksploatatora, uvek se ostvarivalo preko mrtvih tela saveta. Radnička klasa sada prepoznaje svoje neprijatelje i svoje odgovarajuće metode akcije. “Revolucionarna organizacija mora znati da se više ne može boriti protiv otuđenja otuđenim oblicima borbe” (Društvo spektakla). Radnički saveti su jedino rešenje, pošto su svi drugi oblici revolucionarne borbe proizveli suprotno od onoga što se tražilo. <<

___________________

>> Za vlast radničkih saveta

U razmaku od deset dana radnici su okupirali na stotine fabrika, spontani generalni štrajk je doveo zemlju pred zastoj, a de facto komiteti su preuzeli mnoge državne zgrade. Ova situacija - koja ne može potrajati nego proširiti se ili nestati (kroz represiju i defetističke pregovore) - sklanja u stranu sve stare ideje i potvrđuje sve radikalne hipoteze o povratku revolucionarnog proleterskog pokreta. Činjenica da je celokupni pokret u stvari izazvan pre pet meseci od strane šest “Enragés” revolucionara još bolje otkriva kako su objektivni uslovi već prisutni. Francuski primer već ima reprekusije u drugim zemljama, oživljavajući internacionalizam koji je nerazdvojan od revolucija našeg veka.

Fundamentalna borba sada leži između mase radnika - koji nemaju sredstva da se direktno izraze - i levičarskih političkih i sindikalnih birokratija koje (čak i na osnovi samo 14% aktivne populacije u sindikatima) kontrolišu kapije tvornica i pravo na pregovore u ime okupatora [radnika]. Ove birokratije nisu radničke organizacije koje su se degenerisale i izdale radnike; one su mehanizam za integraciju radnika u kapitalističko društvo. U postojećoj krizi one su glavni zaštitnik uzdrmanog kapitalizma.

De Gaulle-ov režim može pregovarati - suštinski (iako indirektno) sa PCF-CGT [Komunistička partija Francuske i sindikat kojeg kontroliše] - za demobilizaciju radnika u zamenu za nekakve ekonomske beneficije, nakon čega bi došlo do represije postojećih strujanja. Ili, “Levica” može doći na vlast i gurati istu politiku, iako sa slabijeg stajališta. Ili, konačno, radnici mogu iskoristiti prednost kroz izražavanje u svoje ime i tako postati svesni ciljeva tako radikalnih kao i same metode koje su već upotrebili u praksi. Takav bi proces doveo do formiranja radničkih saveta, ostvarujući odluke demokratski na najnižem nivou, stvaranjem federacija kroz izbore u svako doba smenjivih delegata, čime bi postali jedina odlučujuća i izvršna vlast za čitavu zemlju.

Kako bi nastavak postojeće situacije ostvario taj prospekt? Kroz nekoliko dana, možda, nužnost ponovnog pokretanja određenih sektora ekonomije pod radničkom kontrolom bi mogla postaviti osnove za ovu novu snagu, snagu koja već preti da pokida prepreke sindikata i partija. Železnica i štampa bi se možda pokrenule za potrebe borbe radnika. Novi de facto autoritet bi morao prisvajati i distribuirati namirnice. Ako bi novac izgubio na vrednosti ili ako ga ne bi bilo morao bi se zameniti vaučerima koje bi izdavale te nove vlasti. Kroz takve praktične procese svoju svest najdubljih aspiracija proletarijat uspostavlja samostalno - klasna svest koja hvata istoriju i donosi radničku vlast u sve aspekte sopstvenih života.

Savet za održavanje okupacija

Pariz, 22. maj 1968. <<

___________________
Ovi prevodi proizvod ličnog zalaganja koje služi upoznavanju šire javnosti o događajima iz 1968. Pored ovih tekstova možete naći već dva postojeća prevoda dvije veoma bitne, najreprezentativnije situacionističke knjige, >>Društvo spektakla<< Guya Deborda i >>Beda studentskog života<< [pdf] Mustafe Khayatija. Ako ste zainteresovani za engleske prevode situacionističkih tekstova, i studentiskih dokumenata iz 1968, idite na SI Archive i SI Anthology.

__________________

Приредио

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

МАШТА и ВЛАСТ - 1968.

понедељак, 14. март 2016.

ГИ ДЕБОР, ДОКУМЕНТИ И КОМЕНТАРИ 1968.