ТРАГОВИ КАРМИНА - ФЕНОМЕН 1968. ГОДИНЕ

Грејл Маркус ТАЈАНСТВЕНИ ВОЗ: Кад се 1975. појавио са књигом Тајанствени воз, Његово најважније "откриће" било је смештање рока као појаве међу друге значајне културне феномене који су ницали широм Америке током XX века, рад на разумевању (заједно са читаоцима) његовог порекла и правца кретања, и коначно препознавање једне матрице која се стално понавља кроз музику и време, говорећи пуно тога о самој Америци и тамошњем стању духова. Ангажована културна археологија којом се бавио открила је многе заборављене слојеве чије је наслеђе рокенрол појачао до неслућених димензија кроз масовне медије. Управо је Маркус ставио рокенрол у историјску перспективу, дајући му чврсту прошлост, неизвесну садашњост и извесну будућност.

Његове три најзначаније књиге свакако су Тајанствени воз, Трагови кармина и Невидљива република. Прва и трећа још чекају преводиоца на српски, друга нам је управо стигла у издању "Градца" и преводу Дејана Д. Марковића.

Кад се појавила 1989, књига ТРАГОВИ КАРМИНА је постала културна сензација и проузроковала је промену угла гледања пре свега на панк, као значајну појаву у популарној култури, али је покренула и лавину интересовања и за ситуационисте – до тад помало заборављен неоавангардни уметнички покрет који је од краја педесетих до седамдесетих био у самом средишту уметничке критике друштва, до те мере да је значајно обликовао изнутра језик побуне

Маја 1968, прво у Паризу, а потом и широм света. Ги Дебор, њихов неприкосновени лидер, нашим читаоцима је доступан само кроз превод Друштва спектакла, програмског дела у коме су први пут оцртане крајње границе спектакуларизације свакодневице, ради повећања потрошње, као и ограничења побуне у таквим условима (које данас живимо). Деборово пледирање за потпуно одбацивање рада и одавно предвиђених потрошачких улога у име креативног живљења, и данас има свој јак набој, а Грејлу Маркусу припада заслуга што је ову експлозивну направу вратио у жижу јавности.

Трагови кармина јесте иступ од огромног значаја – кроз серију величанствено неизмишљених прича о личном чину апсолутне негације као феномену који прати цивилизацију и неопходном претексту за узимање слободе, књига је установила да је храброст да се одбије једини неупитан револуционаран став. Без сувишних идеолошких тумачења, Маркус кроз XX век (уз дигресије ка средњем веку!) прати сво настојање малих, обичних и заборављених да кажу "не" у ситуацијама у којима осећају како се нешто дубоко неморално дешава око њих. Наравно, ово је пре свега историја изгубљених уметничких покрета који су са оне стране признатог друштвеног поретка говорили о могућности да се нешто другачије дешава у нашим животима, често не нудећи јасну алтернативу, него искључиво најдубље егзистенцијално узнемирење као основу за могућу визију другачијег.

У центру пажње је вратоломна студија о вези даде и панка, веза која је свим савременицима које је то уопште занимало, а било их је мало, морала изгледати као уверљива, мада физички немогућа – но Маркус је у ситуационистима открио изгубљену карику, танак мост кроз време који их је повезивао. Главно откриће Маркусове авантуристичке анализе и јесте било откривање новог значаја уметничког покрета ситуационизма који је увео анархоидну побуну у свет популарне културе и дао јој језик, не губећи субверзивну садржину.

И док је са дадаизмом све јасно (те су сторије о свесним отпадницима од насилне политике европских сила у време Првог рата који су се окупили у Цириху, и овде напуниле многе странице), у новој перспективи се испоставило да је његов прави наследник – пре него међуратни надреализам – заправо био ситуационизам, доста после Другог светског рата. Овај покрет је сам по себи био наследник летризма, а ова два, сродна, али удаљена покрета, настала су на Левој обали Сене, у послератном миљеу студената, беспосличара и уметника без каријере.

Летризам је почео да се пробија до јавности једним скандалозним ексцесом током вечери посвећене Тристану Цари, када су летристи симболично убили свог дадаистичког оца, док је ситуационизам изникао из једног летристичког крила, освешћен наглим ударима масовне културе. На сличан начин, Дебор је морао у својим програмским филмовима да симболички елиминише Исидора Исуа, лидера летриста, не би ли ступио на велику позорницу на којој је уметност била једини пројекат мењања друштва вредан пажње.

У следећој фази, ситуационисти су крајем шездесетих утицајна свеевропска уметничко-интелектуална групација, која дубоко иза јавне сцене инспирише на побуну која у себе укључује средства популарне културе, и, уопште, користи се језиком потрошачког друштва да га изврне и да му нови, ослободилачки смисао. Данас тако уобичајене мајице са порукама на грудима, управо су на тај начин настале, као и обртање конфекцијске гардеробе и прикачињање зихернадли, које потом затичемо на панкерима по лондонским улицама, а све захваљујући чињеници да су две особе које су панку дале графички изглед – Малколм Мекларен и Џими Рид – били део енглеског ситуационистичког миљеа.

После екстензивних истраживања и сусрета са преживелим дадаистима, ситуационистима и панкерима, Маркус је закључио да је потреба за потпуном негацијом феномен који стално прати наше кулисе цивилизованости. Разни потражиоци апсолутне слободе као такве, следе друштво и повремено њихов глас допире до свих, мењајући начин на који гледамо ствари око себе.

Трагови кармина су књига коју можемо посматрати и као дефинитивну студију примера како уметност мења свет и шта је за то потребно. Уметност, правилно схваћена, доноси са собом свакодневну револуцију сталне промене себе, а онда и друштва. Супротно идеолошким умотворинама, свет вреди мењати само кад нам падне на памет, успут и једино кроз себе.

"У друштву које је укинуло авантуру, једина преостала авантура је укинути друштво" – данас овај изазовни ситуационистички слоган звучи тако природно, као једини могући излаз.

Драган Амброзић

Jedne avgustovske subote 1975. godine u londonskoj četvrti Čelsi, u muzičko-modnom butiku ,,SEX”, gluvarile su dve poprilično nesvakidašnje družine. Prvu su činili Stiv Džouns (gitara), Glen Matlok (bas gitara) i Pol Kuk (bubnjevi), članovi grupe ,,The Strand” (jedno vreme se zvala ,,The Swankers”), koja je svirala, ako je verovati čaršijskim pričama, na ukradenim instrumentima Dejvida Bouvija, a drugu, grupa bučnih severnolondonskih momaka od kojih se  posebno izdvajao mladić zelene kose sa majicom ,, Mrzim Pink Flojd” imena Džon Lidon.

Nakon par piva u obližnjem pabu i Lidonovog performansa ispred džuboksa na kojem je išla  pesma ,,I’m Eighteen” američkog benda ,,Alice Cooper”, Lidon pristupa bendu, dobivši usput i novo ime Džoni Roten (eng. rotten – truli, zbog katastrofalnog osmeha). Da bi slika bila kompletna nedostajala su još dva dela, menadžer i ime benda. Za oba dela pobrinuo se Malkom Meklaren, propali student umetnosti i vlasnik gorepomenutog butika, samoproglasivši se menadžerom i kumovavši novom imenu ,,Sex Pistols” (eng. pistol-pištolj, ali u žargonu i penis). Tako je rođen  najpoznatiji punk bend svih vremena !!!

Nakon serije energičnih i destruktivnih nastupa po londonskim koledžima i pabovima, i više nego zapaženom nastupu na punk-festivalu koji je organizovao poznati londonski klub ,,100”, Pistolsi  u oktobru 1976. godine  potpisuju ugovor na 40,000 funti sa kompanijom ,,EMI“. Odmah, posle nekoliko dana, u prodaju se pušta debi singl ,,Anarchy In The U.K.“ . Nakon skandaloznog nastupa u popularnoj emisiji ,,Today show“, usledila je zabrana velikog broja koncerata, kao i raskid saradnje sa kompanijom ,,EMI”.

U januaru 1978. godine Pistolsi kreću na turneju po Americi. Turneju je obeležila nepodnošljiva atmosfera stvorena neprestanim razmiricama potpomognutom basnoslovnom količinom alkohola i droga, što je kulminiralo  odlaskom Rotena nakon koncerta u San Francisku. Preostali trojac nastupao je ostali deo godine sa pevačima koje je doveo Džouns, Edvardom Tjudor-Poulom i Ronaldom Bigzom, poznatim pljačkašom poštanskog voza iz 1963. godine koji je pobegao u Brazil, državu s kojom Velika Britanija nije imala ugovor o izručivanju.

Sex Pistolsi su nesumnjivo veliki bend. Sa samo jednim albumom, ostavili su neizbrisiv trag u rokenrol muzici, inspirisavši čitavu plejadu mladih, talentovanih ljudi da svojim stvaralaštvom, bar na kratko, probude uspavanu masu i ukažu im na stvarne probleme oko njih. Dok je muzike Pistolsa, šminkanje stvarnosti neće biti moguće !!!

tekst: Stefan Dragosavac

www.amika.rs

ПЛАНЕТАРНА РЕВОЛУЦИЈА 1968.

Миливој  Анђелковић

ПЛАНЕТАРНА РЕВОЛУЦИЈА 1968.

·         ОБУХВАТИЛА ЈЕ СВЕ КОНТИНЕНТЕ ОСИМ АУСТРАЛИЈЕ

·         ТРАЈАЛА ЈЕ ВИШЕ ОД 400 РАТНИХ ДАНА

·         ПОГИНУЛО ЈЕ НАЈМАЊЕ 239 СТУДЕНАТА

·         РАЊЕНО ЈЕ ОКО 5.000 СТУДЕНАТА

·         ЗАТВОРЕНО ЈЕ 500 ФАКУЛТЕТА

·         СИТУАЦИОНИСТИЧКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА – РЕЧИМА ДО СВЕТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

·         “ГЕНЕРАЛНА ПРОБА” У СТРАЗБУРУ 1966. ГОДИНЕ

·         «СЛОБОДНИ УНИВЕРЗИТЕТ У ЗАПАДНОМ БЕРЛИНУ

·         400 ДАНА – КАО 400 УДАРАЦА

·         СЕДАМ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ ДАНА У ЈУГОСЛАВИЈИ

·         ТУМАЧЕЊА 1968 - ПОСЛЕДЊИ ТРЗАЈ ИСТОРИЈСКОГ СТРУЈАЊА?

·         ДОГАЂАЊА ПОСЛЕ 1968. ГОДИНЕ

Фељтон је објављен у "Политици" у наставцима од 27. маја до 5. јуна 2008. године. У "Политици" текст је скраћен  због дужине, а ово је комплетан текст.

Четрдесет година (Текст је писан и објављен 2008. године) је прошло од, доскора легендарне, 1968. године. Потиснута новијим и судбоноснијим догађајима, о њој су остала сећања на «седам револуционарних дана», слике «измонтиране» током репресија на део учесника и оптерећење бившом идеолошко-политичком терминологијом.

Прича о 1968. години код нас је «отворена» пре двадесетак година када се, уз серије новинских текстова, поново појавио (1990. године) Испљувак пун крви Живојина Павловића, књига која је 1984. године забрањена и уништена. Пре ње, иста судбина је задесила књигу о 1968. Небојше Попова, као и Документе часописа Праксис, затим тематске бројеве Видика, Дела, Гледишта, Разлога, Студентског листа... Заплењен је и забрањен за јавно приказивање и огроман филмски и ТВ материјал о овим догађајима. Три објављене књиге (једна у Љубљани, на словеначком, затим књига коју су на основу документације написали уредници Комуниста и Рада, као и трећа, на енглеском језику, страног аутора, објављена чак у Аустралији) нису могле да задовоље знатижељу јавности или су јој биле неприступачне.

Слика о 1968. код нас, уграђена у структуру уметничког дела, могла се наћи у књигама Савића, Шејића, Пекића, Угринова, Јовичића, Јосића Вишњића, Селића, Димића и Вегела и у филмовима Како сам систематски уништаван од идиота и Варљиво лето, као и у документарцима Жилника, Милошевића и Ђурковића.

Тако је прича о 1968. пуних двадесет година била једна од усмених легенди бивших учесника која се другачије, осим за кафанским столом или на седељци са пријатељима, није могла изрећи а није се могла ни прећутати. Током тих двадесет година присилне усмене историје прича о седам револуционарних дана 1968. године је добила статус култа - прецизно се знало ко су били првоборци и где је сваки од њих био на чувеном подвожњаку, шта је говорио и како се понашао на конвенту или на свом факултету, ко је био доушник а ко провокатор и њихов човек и, посебно, ко је и како прошао у процесу идејне диференцијације и како се држао после 1968. године.

Данас, четрдесет година после догађаја историја се отворила. Појединачни догађаји више нису спорни, они су се, једноставно,  д о г о д и л и.  У питању је борба за њихову интерпретацију и контекст, за целину слике којој припадају. А та целина не обухвата само седам револуционарних дана колико је `68. трајала у Београду. Она има своју предисторију и постпричу и, уз све специфичности, само је део далеко ширег, временски дужег и комплекснијег контекста него што су то Београд и Југославија. Шездесет осма је обухватила читав свет у коме је трајала дуже од једне године, тачније око 400 узбудљивих и неизвесних, могло би се чак рећи и револуционарних дана...

Велику побуну студената и младих читавог света током 1968. године, коју називају и последњом светском револуцијом, технократија сваке државе настојала је да маргинализује на локалне сукобе око организационо-наставних питања универзитета. Њима није одговарала истина о 1968. јер је поставила многа питања за која није постојала идеолошка воља или политичко-друштвени консензус за прави одговор.

Збирни подаци о светској побуни младих су импресивни и недовољно познати јер њихово објављивање није одговарало ниједном режиму:

·         трајала је преко 400 дана, од децембра 1967. до почетка 1969. године, у Италији пуне две године, до краја 1969. године),

·         обухватила је све развијеније држава света и све континенте осим Аустралије,

·         током 1968. убијено је, по објављеним полицијским подацима, најмање 239 студената,

·         рањено је преко 5.000 студената,

·         ухапшено је више од 20.000 студената,

·         затворено је, или заузето од полиције и војске, преко 500 факултета,

·         покренута су, да остану предмет трајног интересовања, сва битна питања универзитета, демократије, јавних медија, синдикалног и политичког организовања, привредног живота, организованости државе, понашања великих сила, смисла историје, филозофије, права, религије, будућности...

Шта је била 1968. година у свету? Побуна деце против света очева и ратних победника? Раскорак између обећаног прогреса  и стварности? Велики «дивљи штрајк»? Рашчишћавање ђубришта светске историје и  друштвене хипокризије? Борба «татиних синова» против полицајаца – «деце сиротиње»? Последња битка Прогреса против Процента? Планетарна побуна будућности? Последњи дах историјског струјања? Све то и још нешто више?

Уметност побуне за почетнике

“Прецизно баждарени механизми компромиса, машинерије лажи, срамотни споразуми према којима владају велике силе, постепено су испадали из равнотеже”, записао је Лаш Густавсон, шведски књижевник. “Године 1967. свима је продрло у свест да сан и стварност опет почињу да воде дијалог. У целом свету је беснела бура: звиждала је кроз старе трошне зграде. У Азији су пламтели ратови и мирис изгорелих шума и кућа ширио се над брежуљцима, рекама и планинама. Убилачке ескадриле, које су некад летеле над Дрезденом, сада су дан и ноћ нападале Ханој. То је било доба за убице, злочиначко доба, крваво, ужасно доба, али и доба наде, срећно доба негације...”.

Свет су потресале антиратне колоне демонстраната, рок-концерти су постали места ходочашћа младих. На концерту Ролингстоунса у Оукленду једна од запажених порука из публике је гласила: “Ви сте наши савезници у очајничкој борби против идиота који имају власт... Ролингстоунси, млади Калифорније слушају вашу поруку! Живела револуција!”

У Варшави се три хиљаде љубитеља Ролингстоунса сукобило са неколико стотина полицајаца који су употребили палице, а потом и сузавац. Тридесетак особа је ухапшено. На концерту у Цириху дванаест хиљада младих људи зграбило је гвоздене шипке - део инвентара хале и машући њима изазивало полицију. Мик Џегер изјављује да у ваздуху има нечег опасног и да клинци на концертима не вриште само због музике него из много дубљих разлога. “Предосећам невоље”, рекао је.

Музички критичари пишу: “Стоунси желе да покоре свет мирним путем, уз распаљени врисак младе публике која често надјачава озвучење. Они не свирају пред посетиоцима концерта већ заједно са њима - публика се укључује у догађаје на бини размењујући са Стоунсима енергију сличну ерупцији вулкана. Концерти Ролингстоунса су уметност побуне за почетнике”.

Полиција убацује своје људе у техничке екипе Ролингстоунса и проваљује у њихове куће и станове. Мика Џегера и Кита Ричардса, а потом и Брајена Џонса суд осуђује на казне затвора због поседовања стимулативних таблета и канабиса. Због тога, 28. јуна, а потом и 30. октобра 1967. године, у Лондону избијају велике демонстрације и нереди, а Тајмс објављује чувени текст “Ко разапиње лептира на точку” - и осуде се претварају у условне уз велике кауције.

“Када се једном дотакну сан и стварност, то неће бити узалудно”, записао је Лаш Густавсон. “Оно нестварно ће се сударити са смрдљивим димом, мртвим очима, ескадрилама бомбардера, пакленом буком фабричких хала и обележити један други, један будући свет као стваран…”.

Димензија негације

Почетком драматичне 1968. године, док су широм Европе пламтеле прве студентске побуне, збуњени новинари су питали велику грчку глумицу Мелину Меркури зашто се ангажује на страни студената. Одговорила је:

“Зато што знам шта се догађа у свету: он гори! Млади су присиљени да буду побуњеници. Они су једноставно притерани уза зид!”

Била је то година великих преокрета и неколико дуготрајних ратова: завршио се индијско-пакистански рат, одјеци културне револуције у Кини потресали су свет, трајала је агресија Израела на Египат, Јордан и Сирију, вијетнамски рат се ширио, а посебно детаљи о масакру америчких војника у селу Ми Лај када је побијено најмање 100 цивила. У Америци је убијен је црначки лидер Мартин Лутер Кинг, проповедник мирољубиве расне интеграције што је изазвало расне сукобе са десетинама мртвих и око хиљаду рањених. Убијен је и Роберт Кенеди јер се «противио арапској ствари», СССР је припремао агресију на Чехословачку да је тог лета и оствари, Палестинаца су у ваздуху отимали авионе израелске компаније Ел Ал...

Да свет може да буде другачији и лепши те године је доказао Алексеј Леонов када је први изашао у отворен васионски простор, аутоматска станица “Венера – 3” слетела је на Венеру, одржана је светска изложба у Монтреалу и 19. олимпијске игре у Мексико Ситију а доктор Кристијан Бернар је први пут успео да пресади људско срце. Жаклина Кенеди се удала за грчког милијардера Оназиса, филмски хит је био дугометражни “цртаћ» «Жута подморница» инспирисан музиком Битлса, а на фестивалу у Сан Рему победио је Серђо Ендриго са «Песмом за тебе». Шест држава Европе укинуло је царине на међусобно увезену робу отварајући слободну прекограничну трговину, Кастанеда је објавио одмах популарну књигу „Учење Дон Хуана“, завршено је снимање култног филма “2001 – Одисеја у свемиру” са буџетом од 11 милиона долара…

Код нас још се славио кански “Гран при специјал” који је добио Александар Петровић за “Скупљаче перја”, Драгослав Михаиловић је објавио један од најбољих романа наше књижевности који је одмах изазвао контроверзе – “Кад су цветале тикве” Наше републике и покрајине су почеле да примењују добијена, раније савезна, привредна пуномоћја и уводе тржишна правила, из назива Косово и Метохија избачено је Метохија, а албанска национална мањина постала је националност, на пленуму ЦК СК Србије Добрица Ћосић је први проговорио о прогонима и тешком положају Срба на Косову и Метохији и правној несигурности.

Тих година читао се стари филозоф Херберт Маркузе чије поуке не треба заборавити:

“Постојећи поредак ствари могу да промене само они који су ван система, а најпре омладина и студенти. Класну борбу замењује конфликт поколења - борба омладине против отуђеног, потрошачко-индустријског света одраслих који гуши све тежње ка слободи”,  проповедао је стари филозоф. И предлагао решење:

“Све увек почиње од бунта шачице интелектуалаца. Не чекајте друге, почните сами, подршка ће доћи. Покажите димензију која другима недостаје - димензију негације!”

Крајем 1967. године, Маркузе на позив Руди Дучкеа и Слободног универзитета у Западном Берлину, држи предавање о студентској опозицији (које ће, 15. маја 1968. године, бити објављено у «Сусрету», магазину омладине Београда) у коме каже:

«Једна од најважнијих неопходности стратегије (студентске опозиције) ових година јесте успостављање веза између студентских опозиција различитих земаља... Чињеница је да се налазимо испред једног система који од почетка фашистичког периода одбацује идеју напретка и који га још и данас одбија кроз своје акције. Његове унутрашње контрадикције се увек враћају да би се манифестовале у нехуманим и непотребним ратовима. То је систем чији је раст производње – раст разарања и раст распада... Не може се бити срећан, не може се живети као човек остајући везан за такав систем.»

Кубански револуционар Че Гевара, који је доказао да мала група побуњеника може изменити део света, у књизи Герилско ратовање, тада већ преведеној на већину светских језика, препоручује:

“Акцију треба повести одмах, без чекања. Већ само постојање устаничког жаришта може да створи услове за успешну револуцију”.

Када је отишао са Кубе, међу диктаторским режимима Јужне Америке настала је паника. Мобилисане су поверљиве војне јединице, окупљене групе  плаћеника, ЦИА је упутила екипе својих најбољих агената и специјалних служби да открију где ће се појавити Че Гевара, када ће избити нова револуција, где ће профити и жандарска моћ велике Америке поново бити на прагу пораза?

У прашумама Боливије Че Геварина група од 16 герилаца је опкољена, он је рањен и заробљен. Сутрадан је боливијски врх по одобрењу ЦИЕ послао шифровану поруку: Здраво Сатурне, поздрави тату! која је значила смртну осуду Че Геваре. Убили су га, потом му секиром одсекли шаке да његов леш више не може да се идентификује. Осакатили су га и на другим местима и разграбили његово оружје, књиге, дневнике, сат, чак и пропале мокасине које су му герилци направили у планини. Најзад, секиром су му одсекли главу...

Че Гевара је убијен крајем 1967. године. Међутим, све до краја седамдесетих, на кацигама возача скутера од Мадрида и Напуља до Амстердама било је исписано Че живи! Његов већ митски лик био је на постерима у студентским собама и на мајицама девојака, акциони штабови младих побуњеника били су помодно "униформисани" у кубанске војне кошуље какве је он носио. Међу екстатичким и тврдим лицима других вођа, благост његовог лепушкастог лица подсећала је на одлуталог идола који се једном мора вратити. Имао је моралну снагу примера који обавезује: легендарни вођа успешне револуције који је напустио министарску фотељу да би се вратио у неизвесност нове побуне. Че Гевара је постао етика перманентне револуције на делу. Он је у себи већ носио Маркузеов идеал - веру у снагу воље мале и одлучне елите која поседује димензију негације. Он је био Маркузе у акцији. Ако је стари филозоф био пророк свог доба, Че је био његов мач са светачким ореолом вечне побуне.

Студенти «практикују револуцију»

У предисторији планетарне побуне студената приметно је акумулирање догађаја, нових идеја и изолованих протеста који еу припремали нови дух непристајања и револта. Од 1964. године са Универзитета Беркли (САД) ширио се Покрет за слободу говора по целој Америци, развијала се америчка критичка социолошка мисао, у Европи је све већи значај Франкфуртске филозофске школе и Корчуланских филозофских сусрета који су постали међународни. Уочи 1968. појављује се и Нова левица – спонтан и неповезан покрет који је покушавао да створи нову културу, живот у комунама и кооперативама и да редефинише појам револуције и њених субјеката.

Директан повод за протесте најчешће је било ратно ангаживање Америке у Вијетнаму, борба црнаца за пуна људска и демократска права, хладни рат великих сила и појачан притисак на левичарске организације. Појавио се ЛСД, хипији, битници, Црни пантери, затим продукти масовне културе, а незаобилазан део имиџа младих постала је дуга коса и фармерке.

У Италији, активности левице и радикалних група често су се преплитале са студентским протестима, као што су демонстрације на новооснованом Факултету социологије у Тренту, 1966. године чији је један од виђенијих учесника био Ренато Курцио, касније члан најужег врха светски познатих «Црвених бригада».

У Западном Берлину активности и утицај Слободног универзитета постајали су међународни. «Студенти практикују револуцију», писала је штампа када је темпо тих догађања од повременог постао седмични. Да наведемо најважније:

22. јуна 1966 – 3.500 студената испунило је највећу халу Слободног универзитета, седело се и на степеницама и поду. Десет чесова је трајало «обарање» нацрта и концепције реформе високог школства.

17. децембар 1966 – Демонстрациона шетња у «растреситом» маниру – кад се полиција приближи колона се разиђе у мање групе које се потом опет скупљају – приведено је око 200 студената и случајних пролазника.

Посета америчког потпредседника Хамфрија – 2.000 студената пратило је Хамфрија по Берлину са транспарентима «Вице-убица». Ухапшени су «атентатори» који су припремили «пудинг- бомбу», јаја и парадајз.

«Седеће» демонстрације у главној згради Универзитета због рецензија семинара, «црних листа» студената и забране партије Социјалистичких студената – полиција је до поноћи износила једног по једног студента, укупно њих 2.000.

Жестоке демонстрације поводом посете иранског шаха Резе Пахлавија – убијен један студент германистике. То је изазвало талас демонстрација у Минхену, Бону, Хановеру и другим градовима са преко 10.000 учесника.

У Берлину се издваја личност Руди Дучкеа – «Црвеног Рудија» који тражи радикалну промену друштва. Како су радници интегрисани у систем, поручује Дучке, студенти и интелектуалци треба да отворе очи радницима и грађанима о потреби револуције и стварању новог човека, не више отуђеног. То смо успели поводом рата у Вијетнаму. Морамо да провоцирамо, понавља Дучке, ако не провоцирамо нико нас неће приметити. Заејдно са Рабелом, данас професором универзитета, Дучке је сачинио концепт странке Зелених.

Ситуационистичка интернационала

Године 1967. у Паризу су већ увелико деловале две интернационале: летриста (од 1954) и ситуациониста (од 1957). Летристи су издавали билтен “Potlatch” (Уздарје, Узвраћање), “најангажованије издање на свету” и писали о запостављеним или забрањеним темама, питањима и жељама, дајући њихове исцрпне анализе. “Potlatch” је био покушај да се започне конверзација на нове теме и открије нова представа о друштвеном животу која би довела до наглог прерастања у експлозију и довођења друштвеног поретка у питање.

Интернационала ситуациониста је водила рат са старим друштвом:

“Култура је зомби, политика - вашарска представа, економија - превара, уставна права - документи који та права одричу, слобода штампе подразумева искључивање оног што је стварно и могуће”.Веру, рад и породицу треба да замени слободно стварање ситуација и ново коришћење истинске доколице, вечити фестивал”.

Новембра 1967. године изашао је последњи (30) број “Уздарја” летриста у коме је објављен - Билтен ситуациониста. За разлику од традиционалних револуционара ситуационисти нису тражили  побољшање постојећег друштва и реформе, већ тотално уништење потрошачког  друштва и стварање новог.

"Револуција свакодневног живота" – како је уједно и наслов књиге Раула Ванејгема, објављене 1967. године - најбољи је лек за болести које нуди "Друштво спектакла" – појам који је уједно и наслов књиге Ги Дебора, објављене исте године. Те две књиге представљају темељ мисли и тежњи Ситуационистичке интернационале. Њихови радови садрже и немилосрдну и далекосежну критику ограничености и тактизирања целе опозиције и анархиста, а левицу, синдикате и странке су осуђивали због  суделовања у постојећем поретку.

По Ги Дебору спектакл се исказује кроз комуникацијске системе, медије, трговачке центре и друге облике модерне технологије који човека претварају у  пасивног посматрача. Отуђење је, после капиталистичке производње, обухватило и свакодневни живот и претворило га у пасивност, а мишљење заменило материјализмом и жељом за стварима. Наглашава важност жеља, љубави и уживања, а одбацује жртвовање за будућност. Тражи креирање савршених ситуација кроз које се подстиче машта и критичка свест, а истовремено не заборавља на властито уживање и «машту на власти».

«Изгледа смешно говорити о револуцији», писао је Дебор још 1961. године. у «Упутству за побуну» објављеном и ситуационистичким листу. «Али, свака друга алтернатива је још апсурднија, јер значи прихватање постојећег стања. Реч ‘револуционарно’ је неутрализована до те мере да се данас користи у рекламној индустрији као ознака за најмање промене у увек променљивом свету робне производње; разлог је то што се захтев за једном средишњом, пожељном променом више нигде не изражава. Револуционарни пројекат данас стоји пред судом историје, оптужен за неуспех и за увођење нових облика отуђења. То јасно говори да се владајући систем показао способним да се одбрани на свим нивоима стварности, много успешније него што су то револуционари очекивали. Али, то не значи да је постао подношљивији. Ствар је просто у томе да револуцију треба поново измислити. И то је све.”

Марксово доба капитализма било је помак од бити ка имати, истицао је Фром. Данас је реч о помаку од имати ка изгледати, пише Ги Дебор 1967. године.  Пошто је имање постало свеукупно, оно мора обезбедити престиж кроз свој појавни облик. То нису само обмане масовних медија, већ свеукупан «поглед на свет који се материјализовао». Комодификација је тотална, вели Дебор, свет који видимо је свет робе - и ми више не видимо ништа друго.

По Дебору и сарадницима, илузија свакодневице понуђена кроз робно-рекламни притисак постала је стварност глобалног друштва. Ситуационисти су већ тада препознали презентацију као медијску слику која замагљује непосредно гледање на ствари. Ми свет и себе доживљавамо из друге руке, као акумулацију призора који, пласирани кроз медије, креирају лажну друштвеност у којој животаримо. Наш поглед је замагљен, нејасан од количине робе која нас преплављује. Фетишизам робе извршио је глобалну колонизацију и нема велике наде у излазак из зачараног круга самосврсисходне производње која је ту само да би дошло до још веће потрошње.

Фрагментарно опажање стварности, парцијално животарење у лажним изборима које више нико не прави сам већ су му наметнути, за последицу имају опасан губитак човекове контроле над сопственом судбином. Ми данас гледамо само слике, одвојени од свога бића, живећи у спектаклу робе чија је производња постала сама себи сврха. Спектакл је главни производ данашњег друштва, каже Ги Дебор, јер је моменат визуелног ефекта превагнуо над употребном вредношћу. Данас је важно како нешто изгледа, а не да ли користи било чему и колико нам је заиста неопходно. Друштвено-економски замајац капиталистичког система може да преживи једино кроз даљу, све масовнију производњу. Стварање нових навика је замка у коју сви заједно упадамо као у паукову мрежу, заслепљени бљештавилом спектакла понуђених производа, несвесни робовске позиције у коју лагано клизимо. Зато је стварање сопствених ситуација и амбијента, непреузетих од спољњег света, морални императив освешћеног појединца јер је готово са оним што ово друштво има да понуди.

"Тоталитет људског бића се не испољава радом, чак ни уметничким радом! Рад је фрагментација личности. Декорисати овештале механизме капитализма супериорним условима живљења је велеиздаја. После смрти уметности долази уметност живљења!" пише Дебор у «Друштву спектакла» названом и «Капиталом нове генерације»

Вероватно најтачнија дефиниција како би модерна револуција у високоразвијеном друштву могла да успе долази од ситуационистичког социјалреволуционара Емила Маренсена: „Ситуација ће постати револуционарна онда када студенти не желе више да постану будући израбљивачи, а радници израбљени“.

Током «париског маја» међународни комитет ситуациониста и «Разјарених»  прецизирао је суштинске одлике власти савета, тог «јединог облика који није компромитован»:

«- Распуштање сваке спољне власти

- Директна и тотална демократија

- Практично јединство одлучивања и извршавања

- Делегати који се могу опозвати у свако доба од оних што су их изабрали

- Укидање хијерархије и независних специјализација

- Свесно управљање и трансформација свих услова ослобођеног живота

 - Перманентна и креативна масовна партиципација

 - Међународна веза и координација.

Постојећи предуслови нису ништа мањи од овога, кажу ситуационисти даље. Самоуправљање није ништа мање. Чувајте се свих модернистичких придошлица – укључујући чак и свештенике – који причају о самоуправљању или чак радничким саветима не признајући овај минимум, јер они желе спасити своје бирократске функције, привилегије својих интелектуалних специјализација или своје будуће каријере ситних шефова”.

Ситуационисти су били организовани у интернационалне групе посвећене критици савремености са намером да томе дају максималан публицитет, од агитације до скандала. Пратили су све протесте, побуне, штрајкове и насиља и кроз сагледавање идеја и разговоре са учесницима тражили могућности њихове даље реализације. Њихов циљ није била нека коначна анализа већ да наведу људе да сами проговоре и делују:

“Напишите критику свога статуса и друштва коме служите (чак и кад ласкате себи да сте његов непријатељ) и разгласите ту критику. Ако је снажна, нешто ће се сигурно десити”.

Да то није апстракција и утопијски вечити фестивал и да такви разговори могу да постану светионик побуне и револта показало се у јесен 1966. године на Универзитету у Стразбуру и 1967. година пуна судских процеса студентима и расправа о протеклим догађајима.

Стразбуршка “генерална проба” за 1968. годину

У јесен 1966. године, на Универзитету у Стразбуру, догодила се “генерална проба 1968. године” и постављене основе за њен планетарни поход. Следбеници  Интернационале ситуациониста преузели су студентску унију, њена знатна финансијска средства и организовали седмодневне дебате за све студенте. У понедељак су преиспитивана правила и прописи, у уторак институције и држава која их је створила, затим филозофија и историја таквог друштва, да би до суботе и држава, сви постојећи државно-политички системи, смисао живота, религија и сам Бог, били подвргнути жестокој критици и одбачени.

Одјек је био страховит и цео фонд студентске уније је “спискан” на штампу брошуре Беда студентског живота, проширеног резимеа ових дебата. “Беда свакодневног живота, друштво у целини, механизми којима се оно стално репродукује, сви његови браниоци и лажни непријатељи, ту су по први пут били изоловани и анализирани. И то тако да је свако могао да их препозна у свом окружењу, на својој кожи и одмах испод ње, у улози која му је додељена у “организацији опште пасивности”” – касније је написао Ги Дебор, аутор чувене књиге Друштво спектакла (1967) и редактор коначне верзије брошире.

«Опште је познато да је студент, уз попа и пандура, најпрезреније створење у земљи Француској» - прва је реченица Беде студентског живота.”…У овом памфлети ти разлози (за презир – напом. аутора фељтона) биће демаскирани један по један: превазилажење отуђења нужно следи траг отуђења. Све досадашње анализе и истраживања студентског живота игнорисале су права питања… Фетишизам чињеница маскира суштинске категорије; детаљи заклањају тоталитет. О овом друштву је све речено осим оног што стварно јесте: друштво у власти робе и спектакла.

…Спектакуларно остварење модерног капитализма свакоме додељује посебну улогу у систему опште пасивности… Студентова улога је привремена; то је главна проба за преузимање његове крајње улоге као конзервативног елемента у оквиру робног система... Они су будући експлоататори, пси чувари или паразити”.

“Хтели смо да идеје поново постану опасне”, коментаришу ситуационисти.  “Друштво спектакла, преко својих представа о себи и својим непријатељима, намеће сопствене категорије свету и његовој историји. Оно непрестано настоји да нас увери да је све што се догађа део природног поретка ствари, сводећи сваки истински нови развој, који најављује његово превазилажење, на ниво површног потрошачког новитета. Побуна младих против начина живота који им се намеће заправо је само весник, први израз много шире субверзије која ће обухватити све оне који све снажније осећају немогућност живљења у овом друштву, увод у нови револуционарни период.”

У тексту брошуре на тридесетак страница, потом се критикује Де Голов режим, социјалистичке интернационале, самоуправљање робном производњом уместо да се “превазиђе роба, та огромна странпутица у историји”, лажна опозиција која консолидује власт и “полицијски хуманизам”, све идеологије које су увек “оруђе господара”.

Тражи се укидање рада и његова замена слободним активностима јер је то “први услов за ефикасно превазилажење робног друштва”, критика спектакла јер је то “религија капитализма” и “ слободна креативност у стварању свих тренутака и догађаја”. “Пролетерске револуције биће фестивали или неће бити ништа”, каже се на крају брошуре. “Игра је крајњи принцип тог фестивала, који за једина правила признаје само жудњу за животом без мртвог времена и уживање без ограничења.”

Касније, Ги Дебор је открио аутора “Беде студентског живота” - Мустафа Кајати, “најлуциднији полемичар ситуациониста”, док су Дебор и Раул Ванејгем били редактори последње верзије текста.

Беда студентског живота је за месец дана достигла тираж од 300.000 примерака на француском језику. Како је публикација обухватала и приказ стања у Холандији, САД, Источној Европи, Енглеској и Јапану одмах је преведена на 10 светских језика, одштампана у још 200.000 примерака и дељена студентима и другој омладина бесплатно.

Групе ситуационистичких следбеника одмах су организоване на свим француским факултетима и на многим у другим земљама. Сви су они опседали Интернационалу ситуациониста са молбама за упутства о даљем деловању.

Одговори су били исти и пословично кратки: “Делујте аутономно и унапређујте побуну до које вам је стало!”

Већ после шест недеља ситуационистичке активности, на Универзитету у Стразбуру  дошло је до таквих промена да су власти то оцениле као хаос и затвориле студентску унију.

Ректор Универзитета, Бајен, новембра 1966. године није се показао достојан свог звања: “Ти студенти су увредили своје професоре. Њима треба да се позабаве психијатри… треба их право у лудницу”.

“Они дају себи за право да доносе дефинитивне судове о политици, друштву, економији, влади, моралу, религији, Богу и да све то одбацују” - закључио је судија Лабадоре у Стразбуру, 13. децембра 1966. године.

Монд, 9 децембра 1966. пише другачије: “Тај добро написани текст систематски одбацује све облике друштвене и политичке организације Запада и Истока, као и свих група које данас покушавају да та друштва промене”.

Guerres et Paix пише у броју 4, 1968: “Велика је грешка потцењивати оно што се новембра 1966. догодило са стразбуршким студентским синдикатом. …Посматрач мора да остане запањен брзином којом се та зараза проширила универзитетом, али и међу нестудентском омладином. Изгледа да су идеје које је заговарала мала група аутентичних револуционара погодиле праву жицу у духу нове генерације”.

“Стразбуршки памфлет је деловао попут детонатора” – потврђују Данијел и Габријел Кон-Бендит са Универзитета Нантер – Париз, током 1968. године. “Урадили смо све што је било у нашој моћи да га што шире дистрибуирамо”.

Били су двоструко у праву. Као што је ситуационистички текст био детонатор за 1968. годину у свету, тако је Универитет Нантер био детонатор за неслућени размах 1968. године у Паризу и Француској.

Речи које су изазвале револуцију

Године 1968. једна од ситуационистичких група на престижном факултету у Нантеру, названа “Разјарени” изазвала је масовно окупљање студената, а штампа је то разгласила по целој земљи. Дошло је до великог скандала и  декан 2. маја 1968. године затвара факултет у Нантеру а против “Разјарених” (Кон-Бендит и још седморица) за 6. мај заказује дисциплинску седницу на париској Сорбони.

Оно што је уследило те ноћи, 6. маја у Паризу, по масовности, захтевима и оштрини сукоба са полицијом превазишло је све што је Француска памтила. Побуна младих која је већ пет месеци потресала Европу, освојила је и Француску. Убрзо се претворила  у генерални штрајк у коме је учествовало 8 милиона Француза и огромне демонстрације са 500.000 демонстраната...

Већина парола, слогана и графита који су се тада појавили на париским улицама у ствари су били изводи из стразбуршких и других текстова и расправа ситуациониста:

РЕВОЛУЦИЈА ПРЕСТАЈЕ КАДА ПОСТАНЕ НЕОПХОДНО ДА СЕ ЗА          ЊУ ЖРТВУЈЕ

ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ЗАБРАЊИВАТИ

НИ БОГОВИ НИ ГОСПОДАРИ

ДОЛЕ С АПСТРАКТНИМ, ЖИВЕЛО ЕФЕМЕРНО

ПОСЛЕ УМЕТНОСТИ УМРО ЈЕ И БОГ

ДОЛЕ СА СВЕТОМ У КОМЕ ЈЕ ГАРАНЦИЈА ДА НЕЋЕМО УМРЕТИ ОД ГЛАДИ КУПЉЕНА ГАРАНЦИЈОМ ДА ЋЕМО УМРЕТИ ОД   ДОСАДЕ

КЛУБ МЕД, ЈЕФТИНО ЛЕТОВАЊЕ У ТУЂОЈ БЕДИ

НЕМОЈ МЕЊАТИ ПОСЛОДАВЦЕ, ПРОМЕНИ ЖИВОТНО ЗВАЊЕ

НИКАД НЕ РАДИ

ПРИЛИКА МОРА БИТИ СИСТЕМАТСКИ ИСТРАЖЕНА

ТРЧИ, ДРУЖЕ, СТАРИ СВЕТ ТИ ЈЕ ЗА ПЕТАМА

БУДИ СИРОВ - ШТО ВИШЕ ТРОШИШ, МАЊЕ ЖИВИШ

ЖИВИ БЕЗ МРТВОГ ВРЕМЕНА, ДАЈ МАХА НЕСПУТАНОЈ ЖЕЉИ

ИСПОД КАЛДРМЕ, ПЛАЖА!

ДОСАДА ЈЕ УВЕК КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРНА

СВОЈЕ ЖЕЉЕ СМАТРАМ СТВАРНОШЋУ ЈЕР ВЕРУЈЕМ У СТВАРНОСТ  СВОЈИХ ЖЕЉА

НИШТА ВИШЕ, НИКАДА, НЕЋЕ БИТИ ИСТО

СВЕ СПОРНО МОРА СЕ ОСПОРИТИ...

Све спорно је заиста било оспорено. Догодило се оно што је већини изгледало немогуће достигнуће за било коју и било какву написану реч - да покрене револуцију.

“Све што смо урадили може се ставити на сто - то је оно што смо написали” - кажу ситуационисти. Сви њихови текстови су били јавни, а аутори тих текстова увек анонимни. Називани Окултном интернационалом, ситуационисти су постали мит, прави трибуни невидљиве империје и остали неземаљски, скривени као личности, истичући у први план текст као позив на дијалог и дебату да би се дошло до правог текста и коначне речи: “Зарекли смо се да се наш утицај осети у будућности”, записали су тада анонимни аутори Интернационале ситуациониста. “Наш покушај да се изађе из 20. века до сада је најуспешнији!”

“Крајем 1967. године позорница је била спремна, притајило се једно ново друштво испод оног које тријумфује”, записао је Лаш Густавсон. “Поверење, првобитно наивно поверење у компромисне фразе, у уверавања властодржаца да живимо у најбољем могућем свету, било је једном за свагда уздрмано. Мајстори великих речи су се, као застрашени мишеви, сакрили у своје рупе пред претњама трговачке блокаде од стране моћних и зараћених Сједињених Држава Америке. Видели смо јапанске студенте како јуришају са својим дугим, јаким палицама и туку се на уличним бојиштима против силе, не стотине њих, већ десетине хиљада. У многим земљама, једном за другом, кретале су у јуриш црне полицијске бригаде са шмрковима, бомбама са сузавцем, оклопним колима. Хеликоптери су бацали своје чудне, инсектима сличне сенке на Харвард и Корнел, на Франкфурт и Амстердам, на Берлин и Сорбону…

А онда се појавила она моћна алхемијска реченица - САН ЈЕ СТВАРНОСТ - због које је полиција почела да спаљује своје хартије, а Де Голови чиновници покушали да згребу своја имена са појединих докумената”.

400 дана '68. - као 400 удараца

Велика побуна студената и омладине 1968. трајала је око 400 дана, у Италији пуне две године, до краја 1969. године. Била је као таласи новог, великог мора које запљускује цео свет. Прва планетарна револуција. Оно што није постигла ни једна религија или идеологија, ни хришћанство, ни будизам, чак ни велики баук комунизма - ниједан покрет није тако интензивно и концентрисано запљуснуо све развијеније државе света - из дана у дан, из месеца у месец, дуже од годину дана: Берлин, Токио, Варшава, Рим, Колумбија, Бон, Париз, Стразбург, Нант, Торино, Мадрид, Монтевидео, Милано, Венеција, Сенегал, Богота, Анакара, Рио де Женеиро, Тајланд и Индија... Велико светско море младих, нови свет који се диже у таласима, један за другим: велики талас, неколико мањих, па опет онај огроман који помера обале...

Монд 10. маја 1968. године пише: Студентске побуне су «индиција жеље да се потврди њихово колективно присуство. Створена је једна солидарност чији конци прелазе француске границе. Пре саме побуне покрет се хранио митологијом чији су актери Берлин, Рим, Варшава, Мадрид, Беркли... Приче о студентским немирима у свету допринеле су стварању једне интернационалне студентске побуне.»

Одговор власти и појединих режима је постајао драстичан. У Мексику, где се припремало отварање Олимпијских игара, 2. октобра, на Тргу трију култура војска је отворила ватру на студенте - погинуло је око 200 демонстраната (по другим извештајима близу 300); у Египту, 25. новембра - 16 погинулих; у Венецуели и Сенегалу - укупно 8 убијених студената, у Токију,  Екватору и Доминиканској Републици - још укупно 9 погинулих студената; потом по 2 у Мексику и Француској, по један у Бразилу, Турској... - укупно 239...

Рањено је и повређено преко 5.000 студената у најмање стотинак окршаја широм света. За 2.383 постоје неспорни докази евидентирани и од полиције: 610 у Токију и Кјотоу, 367 у Паризу, око 300 у Сенегалу, 200 у Венецуели, 200 у Риму, око 150 студената и око 50 милиционера, бригадира и грађана у Београду, 84 у Египту...

Ухапшено је око 20.000 студената - полицијски извештаји наводе 8573 имена саслушаних и више десетина осуђених. Само у Паризу, у три највећа сукоба, ухапшено је (по полицијским извештајима) близу 1.700 студената, у Индији око 800, Мексику 500, док је Сенегал то најефикасније решио и похапсио све студенте. У Риму, Падови, Фиренци и још понеком италијанском граду само током априла вођене су истраге против 2.000 студената. Власт је свуда показала своје право лице а аутономија универзитета је постала обична фарса - током ‘68. године затворено је или заузето од стране полиције или војске преко 500 факултета.

Бројке, нажалост, немају довољно шарма - 239 погинулих и 2.383 рањених су подаци над којима ће се замислити сваки војсковођа, најежити и најсуровији генерали. То, међутим, ништа није сметало овом свету да мирно живи све ове године, немарно обрађујући свој запуштени, али добро ограђени и окрвављени врт.

Како је изгледала 1968. у свету може се наслутити из кратког хронолошког прегледа најважнијих догађаја:

ДЕЦЕМБАР 1967.

МАДРИД - Почињу вишедневни студентски протести у Шпанији, уз краткотрајна смиривања.

ЈАНУАР 1968. године

8. јануар 1968 - МАДРИД - Поново избијају студентски немири и влада затвара Факултет политичких наука,

11. јануар - ПАДОВА - Студенти заузимају све факултете, протестујући против пројекта универзитетске реформе који је недовољно демократски. Полиција хапси 120 демонстраната;

12. јануар - МАДРИД - Влада затвара Филолошки факултет, демонстрације се настављају,

18. јануар - ЈАПАН - Демонстрације студената радикалне левице (Зенгакурен) против доласка америчког ратног брода Ентерприсе у базу Сасебо. У сукобу са полицијом 90 студената је рањено;

- МАДРИД - Због студентских немира влада затвара и Факултет природних наука, демонстрације се настављају,

25. јануар - ФИРЕНЦА - Студенти архитектуре гласају за заузимање факултета и полиција запоседа факултете,

27. јануар - МАДРИД - Влада затвара и Медицински факултет, демонстрације се настављају,

- ФИРЕНЦА - Велике студентске демонстрације због полицијског заузимања факултета. Жестоки сукоби са полицијом настављају се и следећих дана.

31. јануар - ФИРЕНЦА - Ректор подноси оставку протестујући због бруталности полиције. Покрет заузимања факултета се шири на целу Италију.

ФЕБРУАР 1968.

6. фебруар - АЛЖИР - Студенти уз подршку гимназијалаца демонстрирају улицама истичући пароле: Синдикалне слободе! Живела демократија!  Долази до сукоба са полицијом и хапшења. Власти затварају Универзитет исте вечери.

17. фебруар - ЗАПАДНИ БЕРЛИН - Током трајања међународног конгреса против рата у Вијетнаму, одржаног на иницијативу и у организацији студената - социјалиста, на коме се окупило око 10.000 немачких и 5.000 страних студената, избијају огромне демонстрације у центру града. Демонстранти носе портрете Карла Либкнехта, Розе Луксембург и Че Геваре. Са конгресом се солидарисао низ најпознатијих европских интелектуалаца: Сартр, Антониони, Грас...

18. и 19. фебруар - ЗАПАДНИ БЕРЛИН - Демонстрације се настављају уз велико учешће страних студената.

24. фебруар - КАИРО - Демонстрације студената који осуђују селекцију приликом примања на факултете и траже оснивање радничко-сељачког фронта. Власти затварају Универзитет.

29. фебруар - РИМ - Полиција и карабињери заузимају Универзитет.

МАРТ 1968.

1. март - РИМ - Велики сукоби студената са полицијом. Повређено је око 200 студената, а ухапшено 228...

8. март - ВАРШАВА – Прво окупљање око 1000 студената у дворишту Универзитета у центру града, због избацивања са Универзитета Адама Михњика, Хенрика Слајфера (јер су протестовали због забране позоришне представе Адама Мицкијевича чија је драма «Предочевско вече» оцењена као «субверзивна и антисовјетска») и још осам студената. Повици: “Доле комунизам”, “Доле Гестапо”. “Слобода и демократија” и певала се државна химна и Интернационала. Полиција улази у двориште и пендрецима ратерује студенте.

9. март - ВАРШАВА – Митинг у Сали Главне полтехнике. Почиње штрајк студената који запоседају факултете и траже разговор са ректором. Долазе аутобуси са “радницима” али се после разговора са студентима враћају, док их студенти гађају грудвама и камењем. Затим долази полиција и пендрецима заузима факултете. Немири се шире на предграђа, аутобуси са студентима из унутрашњости се заустављају, враћају, многи пребијају, као и страни новинари. Ухапшено је 45 студената. Међу истакнутим паролама властима највише смета парола Живела Чехословачка! у којој су у току велике демократске промене.

11. март - ТОКИО - Две хиљаде студената демонстрира против изградње америчке болнице. У сукобима са полицијом повређено је 130 студената, а 160 је ухапшено.

- ВАРШАВА - Велике демонстрације студената којима се придружују бројни грађани. Демонстранте зауставља полиција на прилазима згради Централног комитета Комунистичке партије. Штрајкови и протести се шире на већину универзитетских центара.

13. март - ВАРШАВА - Нове велике демонстрације студената и грађана. Протест се проширио и на Краков, Вроцлав, Прознањ, Лублин, Гдањск, Катовице, Зелену Гуру… Протесте разбија полиција.

15. март - ТУНИС - Штрајк на Универзитету у знак солидарности са студентом Бен Џенетом који је ухапшен приликом антиизраелских демонстрација јуна 1967. Полиција хапси студенте и организује суђења.

- ЛЕГНИЦА – Пољска – Демострације око 2000 особа разбија полиција.

18. март - ПАРИЗ - Извршени су атентати пластичним минама на просторије  Менхетен банке, Америчке банке и Т. W. А. Полиција хапси активисте Комитета за Вијетнам.

22. март - АКОЛА (Индија) - Студенти на Медицинском факултету ступају у штрајк тражећи боље услове рада и реформу система наставе и испита. Полиција интервенише: повређено је око 100 студената, а ухапшено 30.

- НАНТЕР (Француска) – После демонстрација против америчке војне интервенције у Вијетнаму и хапшења четворице студената, две стотине студената предвођених Данијелом Кон-Бендитом заузимају управне зграде Универзитета. Све студентске политичке групе и правци  уједињују се у Покрет 22. март који држи скупове и објављује летке у којима се осуђују полицијска насиља и режим којима те мере служе.

28. март - НАНТЕР - Декан затвара Универзитет. Активисти Покрета 22. март и  демонстранти излазе на улице града.

- БРАЗИЛ - Полиција растура један студентски скуп. Том приликом убијен је студент Едсон Луис.

29. март - БРАЗИЛ - Сахрани убијеног студента присуствује више од 100.000 лица. Студенти у целом Бразилу ступају у генерални штрајк.

30. март - ТОКИО - Студенти Зенгакурен (радикална левица) заузимају новоизграђену америчку болницу. Полиција интервенише, повређено око 100 студената.

- БОГОТА - Студенти запоседају шест факултета у знак протеста због присуства полиције на Универзитету...

АПРИЛ 1968.

3. април - ВЕНЕЦУЕЛА - Почиње штрајк у целој земљи као подршка захтеву за смењивањем гувернера кји је одговоран за гушење студентских демонстрација у којима је погинуло 4, а повређено преко 200 студената.

4. април – САД – Убијен Мартин Лутер Кинг. Нереди у стотинак градова Америке и у Вашингтону који се «гушио у диму сукоба».

11. април - БЕРЛИН - Атентат на Рудија Дучкеа, лидера студената - социјалиста.

- СВИ УНИВЕРЗИТЕТСКИ ГРАДОВИ НЕМАЧКЕ - Талас демонстрација са хиљадама учесника, против новинског концерна Шпрингер.

25. април - РИМ - У сукобу са полицијом повређена су 4 студента и 36 полицајаца, док је 160 студената ухапшено.

- НАНТЕР – На трибини студената негодовање прекида излагање Пјер Жикерна, члана ЦК Комунистичке партије Француске кога избацују из сале и са факултета. Излагања професора Шварца и комунистичког публицисте Горца, као и њихове одговоре на питања, студенти често прекидају уз негодовање и исмевање.

27. април - РИМ - Поведена је истрага против више од 2.000 студената у Италији.

29. април - САД - На Колумбија универзитету избили су сукоби између студената радикалне тенденције и умерених. Полиција заузима Универзитет, а студенти доносе одлуку о штрајку.

МАЈ 1968.

1. мај - САО ПАОЛО (Бразил)  - Студенти и радници спречавају гувернера да одржи говор, истерују га и пале трибину. Демонстрације на улицама.

- ПАРИЗ - револуционарне студентске групе покушавају да успоставе контакте са младим радницима, али то спречавају предстаници синдиката;

2. мај - НАНТЕР - Декан обуставља све универзитетске течајеве због студентских немира који трају месецима;. Четири студента из групе следбеника Интернационале ситуациониста зване Разјарени позивају се на одговорност пред Универзитетским саветом Сорбоне у Паризу.

3. мај - ПАРИЗ - Протест на Сорбони против затварања Нантера. Са образложењем да спречи сукоб студентских група ректор Рош позива полицију да продре у просторије Сорбоне. У Латинској четврти долази до жестоких обрачуна са жандармеријом; ничу прве барикаде; више десетина је повредјено; оснивају се први акциони одбори. У великој акцији полиције ухапшено је 596 студената, а 27 стављено под присмотру. Ректор затвара Сорбону, а Савез студената позива на општи штрајк.

5. мај - ПАРИЗ - Петорица демонстраната, од којих су четворица студенти, осуђена су на казне затвора.

6. мај - ПАРИЗ - “Осморка из Нантера”, међу којима је и Кон-Бендит, долази пред Дисциплинско веће Сорбоне у пратњи студената и певајући Интернационалу. Започиње штрајк средњошколаца; студенти на улицама постављају барикаде користећи и инвентаре кафића и преврнута кола. У Латинској четврти  избијају жестоке демонстрације,  20.000 студената се сукобљава са полицијом: ухапшено је 422 студената.

7. мај - ПАРИЗ - Велики марш преко 50.000 студената од Латинске четврти до Трга Етоал и натраг и нови инциденти у сукобима са полицијом. Пред гробом «Незнаног јунака» 50.000 студената пева «Интеранционалу» стиснутих песница. Одред батинаша улеће у кафе «Сен-Пласид» у коме се окупљају млади странци – студенти Алијансе и пребијају госте. Дванаесторицу одводе у марице одакле већину преузимају амбулантна возила.

8. мај - ПАРИЗ - Демонстрације студената од Хала до Трга Едмона Ростана.

9. мај - ПАРИЗ - Студентски митинг у дворани Митиалите, питање демонстрација долаза пред Народну скупштину.

10. мај - ПАРИЗ - Најјачи напад полиције до тада; «Ноћ барикада”, у којој учествују и многи гимназијалци. Ухапшено је 460, а повређено 367 лица.

11. мај - ЗАПАДНА НЕМАЧКА - Демонстрације у знак солидарности са француским студентима и радницима.

13. мај - ФРАНЦУСКА – Ухапшени студенти су ослобођени, али је било прекасно, проглашен је генерални штрајк против полицијских репресија. Сви већи синдикати позивају раднике под паролом “Доста са репресијом! Слобода! Демократија!” Поједине фабрике «окупирају» радници закључавајући руководства у њихове уреде и преузимајући управне зграде и производне погоне.

- ПАРИЗ - Демонстрације више од 500.000 студената и радника (један милион, по другим подацима) од Трга Републике до Данфер-Рошроа. Студенти заузимају Сорбону. Арто шаље писмо канцеларијама европских универзитета у коме тврди да се Европа «мумифицирала под ланцима» својих граница, фабрика, судства и школског система.

14. мај - БОН - Марш против Закона о ванредним овлашћењима који знатно сужава формалне слободе у случају озбиљне опасности по земљу

- НАНТЕР – Париз - Радници заузимају фабрику авиона и друге фабрике.

- ПАРИЗ – Студенти заузимају Школу лепих уметности.

- ФРАНЦУСКА - Раднички штрајкови су све масовнији. Синдикална вођства су се потпуно изгубила, штрајковима руководе друга тела, изабрана међу радницима.

- ПРАГ - Комунистичка влада у Чехословачкој на челу са Александром Дубчеком објавила почетак широких друштвених реформи, „социјализма с људским ликом“  познатих као „Прашко пролеће“.

15. мај - КАН - На канском филмском фестивалу вођа француског новог таласа Жан Лик Годар прекида пројекцију, цепа платно и преко микрофона позива Милоша Формана и Бату Ченгића (режисера филма Мали војници), највеће кандидате за Златну палму, да заједнички униште фестивал као декор светског филмског империјализма. Фестивал је прекинут и награде нису додељене.

ПАРИЗ - Студенти поново заузимају Сорбону;

16. мај – ПАРИЗ – На састанку у Сорбони студенти расправљају у свом централном седишту: Ајфелов торањ, Фоли Берже, Лувр или Одеон, недалеко од Латинске четврти, познато као антибуржоарско позориште у коме су играна дела Бекета, Јонеска и Женеа. Већину гласова добија Одеон и маса студената, глумаца и радника креће певајући Интернационалу из свег гласа и машући црним анархистичким заставама. Одеон постаје «живи театар у коме свако може учествовати», «главни инструмент у борби против малограђанштине». На позорници почињу  вишедневне, 24-часовне студентске расправе о слободи. Већина француских интелектуалаца, импресионирана париским догађањима и заузимањем фабрика од стране радника, прикључује се студентима на барикадама и говоре у Одеону: Јонеско, Сартр, Арон, Мерло Понти...

17. мај - ПАРИЗ - Марш 3.000 париских студената до фабрике у Биланкуру где су радници заузели хале Реноа, али наилазе на затворене улазе – полиција и синдикати не желе радикализацију побуне. Почињу демонстрације у гимназијама. Штрајк у фабрикама Реноа у Клену, Биланкуру и Флену. У Нанту радници заузимају производне погоне, укупно је заузето око сто фабрика у Француској. Радио-телевизија Француске објављује своју самосталност.

- МАДРИД - На Филозофском факултету студенти истичу црвену заставу и подижу барикаде. Пуна три часа 1.500 студената се опире нападима полиције.

18. маја ФРАНЦУСКА - Почиње штрајк железничара. У Паризу је стао јавни превоз,  престала је производња угља, бензина није било, у банкама се могло подићи до 500 франака, стали су возови и аутобуси. У штрајку је била Француска телевизија (ОРТФ), учитељи, текстилци. Број радника који су штрајковали досегао је бројку од дванаест милиона.

18. маја ФРАНЦУСКА - Де Гол изјављује: “Реформа да, руља не”;

20. мај - ФРАНЦУСКА - Раднички штрајк постаје генерални штрајк у коме учествује 8 милиона, односно половина запослених у Француској. Париз и већи градови су данима  потпуно блокирани, јавне службе и предузећа не раде. Свуда немири, барикаде, несташице многих артикала и бензина, банке исплаћују до 500 франака, стварају се кућне залихе хране, улицама се шири смрад нагомиланог ђубрета… На зидовима Сорбоне појављује се познати Бакуњинов мото: «Потреба за уништењем је креативна потреба». На магистралама се паркирају трактори.... Француска је паралисана.

21. мај - САД - На Колумбија универзитету полиција истерује студенте који су запосели спаваонице.

- САД - На Универзитету Беркли полиција хапси више десетина студената који су заузели административне просторије.

22. мај - МОНТЕВИДЕО - Студенти заузимају Универзитет и Национални педагошки институт и траже да се рад ових институција убудуће одвија под њиховом контролом. Почињу демонстрације које трају целог лета.

24. мај - ПАРИЗ - Ноћ барикада. Највећи сукоби, нечувена суровост и масовна хапшења; Де Гол је те вечери најавио референдум о партиципацији; млади скандирају “Збогом Де Гол”; Запаљена је Берза, један студент је убијен, а 648 ухапшено.

- ЛИОН - У сукобу 20.000 демонстраната - студената и полиције гине један полицијски комесар.

25. мај - САНТЈАГО - Демонстрације 3.000 студената који заузимају ректорат.

26. маја – ФРАНЦУСКА - Франсоа Митеран, један од лидера левице, предлаже формирање привремене владе и истиче сопствену председничку кандидатуру;

29. мај - ПАРИЗ - Генерална конфедерација рада организује демонстрације у којима учествује 200.000 људи који траже формирање народне владе. Де Гол одлучује да се повуче и одлази у Коломбеј. Преко ноћи мења одлуку, одлеће у базе у Баден-Бадену и Милузу где добија подршку француског генерала Масија и трупа стационираних у Западној Немачкој, условљену пуштањем на слободу поборника «Француског Алжира». Враћа се у Париз и ујутру одржава муњевиту седницу владе.

30. мај - ЗАПАДНИ БЕРЛИН - Савез социјалистичких студената тражи од студената да запоседну универзитетске зграде у Немачкој.

- МИЛАНО - Студенти запоседају зграду "Тријенала уметности".

- ПАРИЗ - Де Голов говор, дуг три и по минута, одјекује Француском: "Нећу се повући! Народ ми је дао мандат, ја ћу га испунити! Живела Француска!" Истог дана  распушта Парламент и расписује нове изборе.

После говора генерала Де Гола, који се слуша преко транзистора јер електричари штрајкују, стотине хиљада Парижана приређују провладине демонстрације од Конкорда до Етоала.

Генерали ургирају да се ухапси Сартр који је на студентским барикадама, Де Гол то одбија са чувеним образложењем: «Француска не хапси своје Волтере!»

Студентски међународни комитет ситуациониста и «Разјарених» објављује саопштење свим радницима: «Сувише је касно за револуционарно-бирократске преправке система и стварање нових заједничких организација... Радници морају узети све кроз преузимање и трансформацију целокупне економске основе и друштвеног живота... Левичарски политичари и синдикална бирократија у постојећој кризи постали су главни заштитници уздрманог капитализма. Међутим, садашњи шефови не могу платити више, али могу нестати...  Комитети и раднички савети треба да поново покрену секторе економије, железницу, штампу, преузимање и расподелу намирница за потребе борбе радника и да размотре увођење ваучера уместо новца...

- БУЕНОС АИРЕС - Демонстрације студената, подижу се барикаде. Захтева се аутономија универзитета у Аргентини у активностима које трају следећа два месеца.

- БОЛИВИЈА - Демонстрације студената и наставника који истичу заједничке захтеве и заузимају Универзитет. Напад полиције је успешно одбијен.

31. мај - СЕНЕГАЛ - Генерални штрајк студената претвара се у побуну. Војска запоседа Универзитет, најмање 4 студента гину, док је око 300 рањених. Сви студенти у држави (!!!) бивају ухапшени.

- ВЕНЕЦИЈА - Студенти новим демонстрацијама обележавају пуна четири  месеца штрајковања

- РИМ - Студенти окупирају Универзитет и организују демонстрације пред амбасадом Француске. После бруталне интервенције полиције на улици остаје велики број повређених, 10 запаљених аутомобила и један тролејбус.

ЈУН 1968.

1. јун - ПАРИЗ - Демонстрације 40.000 студената са црним и црвеним заставама и поклицима "Борба се наставља", "Избори - издаја".

- КЛЕРМОН ФЕРАН, НЕВЕР, СТРАЗБУР - Демонстрације и сукоби са полицијом, 27 рањених.

- ТОРИНО - Студентске демонстрације против политике генерала Де Гола,  сукоби са полицијом и превртање аутомобила. Пред конзулатом Француске повређено је 12 студената и 8 полицајаца, а 7 студената је ухапшено.

2. јун - БЕОГРАД - Сукоб студената са бригадирима а потом и са полицијом која је пендрецима растерала студенте. Тридесетак повређених, неколико ухапшених, спаљена ватрогасна цистерна, оштећено више возила, разбијени излози и прозори.

3. јун - БЕОГРАД - Организовану колону од 3.ооо студената - демонстраната из Студентског града, на путу за центар града са друге стране Саве, заустављају а потом пендрецима и сузавцем растерују јаке полицијске снаге. Преко 100 рањених и повређених студената и студенткиња, тако да се заједно са претходним даном број рањених повећава на 134 студента, 21 милиционера, 9 бригадира и 5 грађана. Демонстранти су се затворили у Студентски град и заузели све факултете прогласивши генерални штрајк...

1968. у Београду - седам дана за нови, бољи свет

2. јун

Недеља, налик на многе пре ње. Београд је живео у успореном ритму одмора и уобичајене забаве. Изгледало је да су сви проблеми, ако их уопше има, одложени за неко касније време.

Свих 37 београдских и земунских биоскопа и летње баште "Синђелић", "Раднички","Козара", "Београд", "Браћа Стаменковић" и "Калемегдан" оглашавали су представе са звучним светским именима: Френк Синатра и Тревор Хауард, Џони Вајсмилер као Тарзан, Џеф Чендлер, Елвис Присли и Оди Марфи, Дорис Деј, Белмондо и Урсула Андрес, Јул Бринер, Рита Хејворт и Џејн Фонда... У елитним биоскопима  приказивали су се "Бони и Клајд", "Македонска крвава свадба", "Експрес пуковника Рајана", "Лигејин гроб", "Ко хоће да убије Џеси", а могао се видети и "Мост на реци Квај"...

Завршавале су се припреме за отварање "Малог позоришта", приказивао "Крмећи кас" Александра Поповића и држале пробе његовог новог игроказа "Капе доле" (који ће убрзо бити забрањен јер је неко схватио да се наслов може прочитати и као јеретички повик "Ка Пе (КП) доле"). Александар Јоксимовић, после међународног успеха модне колекције Симонида чији су купци били јапанска принцеза, Клод Лелуш, Питер Јустинов и други, за септембар је припремао нову под називом Витраж, разиграних боја и прозрачну као стакло. У продаји је била «Кладањска вода», «провереног секси-деловања».

На Бановом брду ресторан "Михајловац" најављивао је оркестар Радета Ресавца и певачице Милу и Дару, у "Стадиону" је свирао оркестар Вељковића - "Чамбе", а у "Ловачкој причи" на почетку Ибарске магистрале познати хармоникаш "Мали Илија". Знало се, и без посебних огласа, где ће те вечери свирати "Силуете", а где "Елипсе", "Златни дечаци" и "Црни бисери". У новинама се најављивала вокално-инструментална група необичног назива "Стаза којом иду лавови". На игранци у школи "Раде Кончар", тада у Узун-Мирковој улици, свирао је ВИС "Луталице", а у непосредном комшилуку, на Звездином кошаркашком игралишту на Малом Калемегдану, као и сваке недеље, очекивало се око 2-3.000 младих жељних забаве и добре музике "Амигоса", познатих по интензивној свирци без пауза.

Код Коња и испред Саборне цркве седели су хипици, пушили и пили пиво.  Понеки су већ прихватили ново откриће Тимоти Лирија: уместо да напорно радите за нови и лепши свет, довољно је да прогутате таблету и он ће сам доћи по вас...

Радивоје Кораћ, звани "Жућко" и тог послеподнева је испунио своју безмало редовну "квоту" кошева на једној утакмици - против репрезентације Пољске је постигао чак 34 поена, још мало па колико и остали део југословенске екипе... Чак је и фудбалска репрезентација успела да се квалификује у полуфинале Купа нација у Италији са великим изгледима да савлада чврсте Енглезе и најзад уђе у велико финале.

И у далекој Америци ствари су се кретале набоље. Роберт Кенеди, некадашњи министар правосуђа који је водио чак 60 великих правних спорова против јужњачких расистичких кнезова, доказани борац против монопола "Џенерал Електрик", 67 компанија и магната челика, заговорник нове Америке без рата у Вијетнаму и тенкова на југу сопствене земље, покушао је да приволи противкандидата Макартија на сарадњу за освајање председничке номинације. Убиство Џона Кенедија је већ отишло у историју, за убиство Мартина Лутера Кинга веровало се да је случај који се више неће поновити...

Једина опасност је претила из свемира. Џиновски астероид са поетичним називом Икар - васионска луталица од 5 милиона тона стења и гвоздене руде претворио се у космички торпедо који је претио да налети на Земљу изазивајући свеопшту катастрофу или бар распад неког континента.

Те, 1968. године, свет је обишла једна фотографија која је касније проглашена и за фотографију године. На њој шеф сајгонске полиције пуца у слепоочницу младог, везаног, на колена обореног Вијетконговца. На Сајгон су већ падале мине, Американци су се убрзано повлачили, а пред њиховим амбасадама широм света бучале су демонстрације. У Европи и Јапану студенти су подизали барикаде и заузимали факултете у знак протеста против окошталих универзитетских и политичких структура. У Француској већ је и сваки други радник штрајковао - укупно 8 милиона; сељаци су паркирали тракторе насред магистрала а на улицама Париза се певала нова песма: Не дамо ни марјаша за генерала... (Де Гола, наравно).

Али Београд је био изнад тога, веровало се. Све су то били проблеми неког другог, несавршеног света који њега нису могли да задесе.

Данас знамо да је било много разлога за забринутост. Разграђивање заједничке државе, формализовање слободе и права појединца које су, фактички, преузеле отуђене управљачке структуре, одсуство одговорности у располагању средствима чију цену плаћа друштво као целина, били су знаци системске болести југословенског друштва, наводи Јагош Ђуретић у књизи «Социјалистичка југоатлантида» и наставља:

То је «интуитивно осетила још 1968. године југословенска студентска младеж. Пропагандистичка бајка о успешној изградњи «Најбољег света међу свим световима» режиму се вратила као бумеранг. Запавши у безперспективност, студентска омладина је испољила своје велико разочарање јер се осетила превареном и покраденом у суочењу са стварношћу којом је била окружена. «Светла будућност», која је била првенствено њој намењена, све мање је била достижна и могућа. Једнакост свих људи пред законом, остварење дуго сањане социјалне правде, укидање експлоатације и успостављање вишег типа економске једнакости међу људима, право сваког грађанина да слободно изражава своје политичко уверење и да без ризика може јавно исказати свој критички суд о власти... биле су вредности које су «до јуче» мотивисале и испуњавале њихову душу надом, а сад се све то претворило у свесно режирану представу, у «Потемкинова села», у превару». Уз то, експлозивно незадовољство добрим делом било је подстакнуто и великим покретом незадовољних и разочараних студената широм Европе.

Југославија и млади у њој знали су шта се догађа у свету кроз штампу и пробране телевизијске вести. И београдски «Студент» је писао о демонстрацијама у Берлину, Варшави и Паризу. Самоуверење да се то «нас не тиче» подстакла је и вест о демонстрантима у Западном Берлину који самоуправљање и радничке савете истичу као своју тежњу, док их ситуационисти наводе као «једини некомпромитовани облик.» Њихови левичарски захтеви и терминологија код нас су били саставни делови партијских и друштвених програма, мада не и праксе.

Стеван Тонтић, пјесник, прозаист, есејист и антологичар који је на демонстрацијама у Сарајеву учествовао као студент филозофије и социологије с групом, како каже, помало анархистички расположених студената, сећа се тих дана: «На нас је доста утицала франкфуртска школа која је резвијала критичку теорију друштва, а узоре смо тражили у Маркузеу или Адорну. Посебно инспиративан био је Маркузе са жестоком критиком капиталистичког друштва што нас је подстицало на духовну и интелектуалну субверзију – каже Тонтић додајући како је тадашњу генерацију која је покренула демонстрације посебно иритирало богаћење и бахатост људи на власти који су народу пропагирали једнакост”.

Двонедељни магазин «Сусрет», гласило омладине Београда, озбиљно се бавио поп-културом и актуелним светским феноменима. У неколико бројева почетком 1968. године објављује аналитичке текстове о Руди Дучкеу и новим облицима студентских демонстрација у Западном Берлину, демонстрацијама у Пољској и опсежан текст саме «Декларације студентске омладине Пољске» са анализом стања и предлозима решења, затим текстове о «париском мају» и убиству црначког лидера и миротворца Кинга, полемику поводом Нове левице у САД и Европи, текстове раног Маркса, Маркузеов «О студентској опозицији» и шаље новинара у Берлин да интервјуише Дучкеа. Занимљив је интервју са познатим професором Правног факултета Радомиром Лукићем који тражи од омладине више борбености и притисака на власт, до демонстрација.

           

Деца горчине

Ретки дисхармонични тонови могли су се наћи у последњим бројевима Студента од 26. маја и у НИН-у са датумом 2. јун који се на киосцима појавио још у петак, 30. маја. Шта раде студенти? Спремају ли још нешто осим испита? - опрезно се питао аутор текста у Студенту и набрајао разлоге за бригу: незапосленост, социјалне разлике, опадање моралне одговорности, несигурност...

НИН је, под окриљем велике анкете о младом интелектуалцу данас, објавио писмо потписано са «апсолвент Филозофског факултета у Београду» под насловом НИ ЈА НЕ СВИРАМ У ДИПЛЕ - парафразом познатог одговора који је стари професор Ђурић упутио немачком окупатору за време рата. Други, можда још бољи наслов - ДЕЦА ГОРЧИНЕ остао је скривен у уводном делу текста. Анонимни апсолвент пише како је његов идол постао скојевац који није проглашен за народног хероја само зато што је својевољно, мимо плана и одлуке устаничке организације, пуцао на окупаторе. Био је храбар не само да пуца већ и да не послуша, да учини онако како је сам мислио да је најбоље, каже се у писму. Потом поставља седам питања за која ће се већ за дан или два испоставити да садрже суштинске захтеве студентске револуције у Београду:

1. зашто факултети служе само привилегованим?

2. зашто се не објављују студентске дискусије о неједнакостима у социјализму?     

3. зашто се расправља о дугој коси и мини сукњама младих а ћути о ономе што она мисли о проблемима друштва?

4. зашто нико не покушава да објасни феномен Че Геваре међу младима јер он није случајно постао идол младих?

5. шта се мисли када се каже да млади треба да буду авангардни?

6. зашто се код нас све критикује анонимно?

7. када ће млади који заврше факултет имати посао или и они треба да иду у печалбу?

Новинар је текст завршио неверицом: нису ваљда једино студенти ти који имају шта да упитају? Ово путање се показало пророчким: студентски захтеви су формулисани већ следећег дана, 3 јуна, у до тада невиђеној атмосфери пуној напетости и драматике. Шокираној југословенској јавности требало је времена да схвати да је усред самоуправне идиле одрасла генерација пуна горчине. Писмо анонимног апсолвента није било само мишљење ускраћеног појединца; недостајао је само повод па да се нагомилано незадовољство искаже, поставе права питања и дају први, непријатни, одговори...

Те недељне вечери заказана је забавно-музичка приредба Песма лета - Караван пријатељства '68. за бригадире новобеоградске радне акције на коју се позвани и студенти. Међутим, због кише  приредба је пренета у салу Радничког универзитета "Нови Београд". Мали број седишта (400) попунили су бригадири, па је студентима спречен улаз што је довело до њиховог незадовољства и велике напетости, а потом и до жестоког сукоба са повлашћеним бригадирима. Патролна кола са тројицом милиционера нису ништа могла да учине. Редари приредбе и група бригадира летвама су растерали студенте који су одговорили каменицама, разбијајући прозоре на згради Радничког универзитета.

Одред од четрдесетак милиционера у шлемовима стиже са закашњењем и сукобљава се са око 1.500 окупљених студената користећи палице и шмркове са двоје ватрогасних кола. После лажне вести да је убијен њихов колега студенти су освојили једна напуштена ватрогасна кола без воде, демолирали бригадирску бараку и разбили неколико излога. На скверу су се окупили студенти, са ватрогасних кола се држе говори, узвикује: ДОЛЕ ЦРВЕНА БУРЖОАЗИЈА! МЕЊАЈМО УСТАВ! ПОСАО СВИМА! РАДНИЦИ - СТУДЕНТИ!..

.

Огорчени студенти одлучују да одмах, усред ноћи, пођу ка старом делу града и да пред Савезном скупштином и СИВ-ом искажу своје незадовољство. Код подвожњака у близини СИВ-а полиција блокира све пролазе, са обе стране почињу да лете каменице а студенти  пале раније освојена ватрогасна кола и гурају их ка полицијском кордону да га тако пробију и наставе пут ка граду, демолирају полицијске аутомобиле и разбијају прозоре на солитеру са којег су станари проливали воду на њих.

3. јун

Око 1 час после поноћи полиција ступа у акцију и палицама потискује студенте натраг, ка Студентском граду. Чују се револверски пуцњи, повређено је око 30 студената, а више њих је ухапшено.

У Студентском граду се формира Акциони одбор који заказује митинг за осам часова ујутру, а у граду се одржава седница Универзитетског одбора Савеза студената која доноси одлуку о седмодневном штрајку.

Ујутру, узбуђена маса одржава митинг коме се прикључују неки проректори и професори. Студенти траже пуштање ухапшених, обештећење повређених, забрану нарушавања аутономије Универзитета, истрагу и казне за употребу ватреног оружја и нечовечан однос полиције. Одлучено је да се на Тргу Маркса и Енгелса одрже мирне демонстрације и јавности изнесу студентски захтеви.

Три хиљаде студената поново креће ка Савезној скупштини, овог пута у организованој и мирној колони, са заставама и сликама Броза и Че Геваре. На транспарентима су црвеном бојом исписане пароле: ИДЕМО НА БЕОГРАД, СВИМА ПОСАО, ДОСТА УБИЈАЊА, ИМАМО ЛИ УСТАВ...

Код подвожњака их поново заустављају кордони полиције и група политичара док се други кордон поставља иза њих. Пролаз је био затворен камионом, на прузи је маневрисала теретна композиција а студенте је надлетао хеликоптер.

«На путу је стајао камионет са демонстрантима», забележио је – камером али и речју – наш познати фоторепортер Томислав Петернек. «Десно од њих је била нека ливада, мочвара... Тамо је седео Влаховић са студентима и преговарао... Чуо сам одломке њиховог разговора. Студенти су питали Вељка како то да он има нешто против студентских демонстрација када је и сам раније учествовао у њима и био познати организатор пре рата... На другој страни су били демонстранти на камиону са мегафонима којима је Бранко Пешић говорио: «Нећемо вас пустити. Само преко мене мртвог можете проћи у Београд да уништите оно што смо ми сворили.»

Маса се ускомешала и само је пала наредба «удри!!!» ... Та туча је нешто најцрње што сам сликао у Београду.»

Са делом студената политичари су постигли договор да тридесетак студената оде у Савезну скупштину. Други део узвикује "Нећемо компромисе" и притиском масе повија полицијски кордон. Почиње гужва, избијају два-три неконтролисана сукоба и полиција фронтално напада немилосрдно употребљавајући палице и сузавац. Студенти беже пробијајући се кроз други полицијски кордон, део пада под ноге масе, много је рањених, повређених и крвавих. Код подвожњака остаје разбацана одећа и обућа, ташне, новине и књиге. Каменице поново лете. Огорчени студенти у повлачењу разбијају прозоре околних зграда уз повике: УА СУПОВЦИ! ДОЛЕ НОВА БУРЖОАЗИЈА! Други се крију по улазима и становима пред полицијском потером која долази. Тог преподнева  повређено је преко 100 студената и више од 10 милиционера, а двоје студената је рањено ватреним оружјем, обоје у ноге.

Рано после подне у Студентском граду се одржава састанак Универзитетског одбора и Акционог одбора демонстрација који доносе Проглас студентима и грађанима Београда и Резолуцију студентских демонстрација.

У Прогласу се истиче нечувена подлост у извештавању средстава информисања о синоћним демонстрацијама и брутална интеревенција полиције. Тражи се смена секретара унутрашњих послова и других одговорних, одговорност уредника - новинара, пуштање ухапшених студената, поштовање аутономије Универзитета... У једном од захтева ( који се касније блаже формулише а потом нестаје) каже се:

Постојање јаких бирократских снага у нашем друштву захтева:

- демократизацију свих друштвено-политичких организација а посебно Савеза комуниста,

-демократизацију свих средстава информисања и формирање слободног јавног мњења,

- слободу збора и демонстрација...

Генерални штрајк студената

У старом делу града нови, брутални обрачун полиције са студентима одјекнуо је као звоно на узбуну. Неколико хиљада студената окупира зграду Филозофског факултета и Ректората Универзитета. Универзитетски савет у знак протеста проглашава генерални штрајк за који је гласало свих 25 декана. Студенти формирају Акциони одбор са мандатом од 48 сати и редарске службе, граде бину са које је могао да говори свако ко то жели, набављају озвучење и умножавају летке. На згради Капетан-Мишиног здања истичу Титову слику из ратних дана и пароле: ДОСТА НАМ ЈЕ ЦРВЕНИХ БУРЖУЈА, ДОЛЕ КНЕЖЕВИ СОЦИЈАЛИЗМА, У СУТРА БЕЗ ОНИХ КОЈИ СУ УПРОПАСТИЛИ ЈУЧЕ, СТУДЕНТИ - РАДНИЦИ, МИ СМО СИНОВИ РАДНОГ НАРОДА, РЕВОЛУЦИЈА ЈОШ НИЈЕ ЗАВРШЕНА, ПУЦАЛИ СУ НА НАС, ТРАЖИМО РЕШАВАЊЕ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ, ПОЛИТИЧКИ РАД – БЕСПЛАТАН РАД... Одржавају се протестни скупови и заузимају зграде Машинског, Филолошког, Природно-математичког, Правног, Медицинског, Електротехничког и још неких факултета.

На Студентском тргу окупља се око 50.000 људи којима говоре студенти и професори. Носи их протест и гнев, понос и велика жеља да се супроставе неправди; осећај правог јединства и личне испуњености; слобода речи, геста, живота... Поред већ формулисаних захтева у Прогласу, тражи се побољшање услова живота и школовања, смањење великих социјалних неједнакости у друштву, решавање незапослености, стварна демократија у свим областима друштвеног живота, брже и темељније успостављање самоуправних односа... Чују се и појединачне, другачије пароле: ДОЛЕ ВЛАДА! ХОЋЕМО ИЗБОРЕ! СМЕНА ПОЛИТИЧКОГ РУКОВОДСТВА!

«Највише ми се урезала у памћење једна сцена пред Филозофским факултетом, навече», забележио је Томислав Петернек. « ... и одједном је у тој гужви застао тролејбус на кога се попео један радник који је одржао говор: И ми радници вас подржавамо и ми смо уз вас. Говорио је доста и унео много ватре у свој говор. Ја сам имао осећај док сам то гледао да је то тако, вероватно, било и у неким великим револуцијама.»

У дворишту факултета непрекидно заседа "конвент" и са бине се говори о насиљу, слободи, политици, историји, самоуправљању, богаћењу, неправдама:

Ми се не боримо за своје уске материјалне интересе. Ми смо огорчени огромним друштвеним и економским разликама у нашем друштву...

Захтевамо да се смене министри унутрашњих послова који су дозволили батинање студената...

Велика времена не подносе мале егзистенције. Нема погрешније битке од оне која се не поведе...

Нама смета што хиљаде наших људи морају да одлазе...

Огорчени смо уско бирократским интересима...

Нећемо дозволити да се врши супростављање студената и радника. Њихови интереси су и наши интереси. А то су једини прави интереси...

4. јун

У току ноћи полиција опкољава Филозофски факултет на коме је три стотине студената остало као стража: кордони са шлемовима, водени топови, пожарне лестве... Градске власти искључују студентима струју и телефонске везе, а студенти подижу барикаде на вратима и прозорима и наоружавају се полугама, моткама и ланцима, спремни да се одупиру док се Београд не пробуди. У само свитање неко се провукао кроз блокаду и донео џак врућег хлеба - за већину први оброк после 24 часа.

Ујутру, поново почињу сукоби јер полиција не дозвољава студентима који су спавали у студентским домовима или код кућа да се врате у Капетан-Мишино здање. Акциони одбор одлучује да се окупирају сви факултети и формирају посебни акциони одбори и да се Универзитет у Београду убудуће зове "Црвени универзитет Карл Маркс". Почеле су да пристижу понуде, прилози, подршка других студената и професора... Студентима се придружују многи писци, глумци, уметници, културни радници: Борислав Михајловић – Михиз, Десанка Максимовић, Васко Попа, Борислав Пекић, Матија Бећковић, Стеван Раичковић, Живојин Павловић, Данило Киш Младен Ољача, Мира Алечковић, глумци Стево Жигон, Љуба Тадић, Гидра Бојанић... Душан Матић шаље писмо подршке, Бранко Ћопић даје новчани прилог за студенте...

Под липама, међу зидовима пуним парола, читају се билтени, конвент непрекидно заседа, излази ванредни број Студента сав у великим, уоквиреним насловима, генерација на коју нико није рачунао поставља питање: како се мења свет? Изгледало је да је будућност већ почела...

Сусрет, магазин омладине Београда 11. јуна ће објавити ванредни број на новинском папиру јер је претходни број забрањен. Под насловом «Истина о Црвеном универзитету» уз Титов говор и саопштење Градског комитета омладине он објављује и низ докумената, изјаве повређених студената, акционо политичке програме студената, новинарске записе о активностима током ноћи на факултетима, изјаве, писма подршке па и изводе текстова из забрањеног броја.

«Две су могуће алтернативе укидања опште хипокризије», изјављује Јагош Ђуретић, тада уредник «Гледишта». «Укинути многе одредбе Устава и Програма СКЈ које се односе на политичке и демократске слободе: право на рад, слобода збора и договора, право политичке воље, слободна борба мишљења. Друга алтернатива је одлучно, непосредно и реално стварање услова за њихово остваривање, укидање флагрантног раскорака између формалног и стварног, лажног и истинитог.»

«Студентски покрет не истиче сопствене проблеме», изјавио је Слободан Анђић, председник републичке конференције студената. « Он је политички покрет, оријентисан на најкрупнија питања нашег друштвеног развоја». Триво Инђић, социолог, каже: «Студентски покрет је дубоко политички. Он је у основи резултирао из одређене дегенерације целокупне политичке структуре.»

Бора Ђосић, књижевник говори о истоветним, диригованим телеграмима против студената који стижу из предузећа: «Не интересује ме будућност која ће бити садржана од лажи, слобода која ће бити изграђена на прећуткивању... Ово је  самопослуга самопоуздања, аула братства, кутија слободе. Ово бунџијско поклење се осећа монолитно зрелим да не пристане на наслеђе које му је понуђено» .Професор Михајло Ђурић поручује: «Будимо на висини тренутка који је пред нама – то се не догађа сваке године!»

Мирко Кларин, главни и договорни уредник «Сусрета» пише о «мало коришћеном подручју слободе» и «репродукцији беде овде и данас» - материјалне, политичке, стваралачке, друштвене... «Бирократска и донекле технократска и необуржуарска констелација друштвених односа учинила је да слобода студентске мисли најчешће остаје без ефекта», каже Александар Стојановић. «Омладином је све теже манипулисати и то збуњује руководства» мисли Драгољуб Мићуновић. Божидар Јакшић користи термин немачких студената кад каже: «Све је више у редовима наше интелигенције «фах-идиота», конформиста и скоројевића».

Др Љубомир  Тадић изјављује између осталог: «Омладина не жели патронат оних старијих који су престали критички мислити и који ништа озбиљно не могу понудити садашњем свету осим ступидне одбране статус квоа... Реформа универзитета није могућа без револуционисања целог друштва... Слобода мисли и акције је могућа само ако се промени друштво у целини...»

Милован Витезовић објављује песму о генерацијским сукобима младих са жандармима, а потом са милицијом, са познатим стиховима: Господо тате и маме даме / Точак мерцедеса није точак историје /А отац одмах на ме /Кордон народне милиције.

По свему судећи, ови и слични текстови били су разлог за забрану тог броја «Сусрета».

За то време протест траје. У Студентском граду разгласна станица непрекидно емитује револуционарне песме и вести о догађајима. Студентске страже (укупно је било 70 места дежурства) никога не пуштају унутра осим студената и новинара листова који су објективно извештавали. Упућују се отворена писма органима безбедности и радницима у предузећима и фабрикама.

На факултетима се појављују нове пароле: НЕ ВЕРУЈТЕ ШТАМПИ. СВИМА ПОСЛА, СВИМА ХЛЕБА. ЛИЧНА ОДГОВОРНОСТ СВАКОГ ПОЈЕДИНЦА. ДОСТА ПЕНДРЕКА. НЕЋЕМО У ПЕЧАЛБУ. ИЗВОЗИТЕ ЉУДЕ КАО СМРЗНУТУ ГОВЕДИНУ...

«Рецимо тај Црвени Универзитет, та 68», пише Томислав Петернек. «Половина тих парола које сам ја сликао тада су пароле којима су се касније политичари служили. Рецимо: црвена буржоазија, па лична одговорност, самоуправљање на свим нивоима... А тада су те пароле висиле и сви смо их гледали и сметале су, изгледало је да је то нешто сувише радикално».

Сазнања стечена тих дана и ноћи постају равна откровењу а дух опште спонтаности постаје једини прави однос. Новостечена свест о властитој личности и право на њу даје им победнички сјај у очима. Сазревали су за ноћ а револт се претворио у акцију у којој је требало мислити, одлучивати и јасно дефинисати ставове пред другима. Они - туђе копије - које су други стално организовали и ангажовали, сада су сами дефинисали свет. Открили су нове димензије слободе у којима је било поезије колико и политике...

Ово више није факултет, а ни гето побуњених студената. Ми смо у Замку Новог Доба, у Вавилонској Кули пуној гласова будућности. Наша вера зрачи своје одсјаје кроз зидове, њу не могу да зауставе ни кордони милиције...

Идеологији је циљ да историји даје савете. А њен смисао требало би да је оно што желимо...

Нећемо политичке жонглераје. Вратите те зечеве у ваше шешире...

Наши захтеви су стари захтеви радничке класе који се већ годинама киселе у фиокама администрације...

Капитализам је светски рат профита. Комунизам је матрица свести. Шта је треће?

Тих дана време више није постојало, оно је нестало. Живели су у свим временима чекајући да њихови билтени, Студент, говори, да њихова вера и енергија одјекну и изван дебелих зидова факултета.

Млади филмски редитељ Желимир Жилник свакодневно је снимао филм о студентском протесту. Свој "спачек" је префарбао у боје тенка са претећи истуреном цеви уместо топа и објашњавао да су "Шест тачака" сваког дана све боље јер је то филм о сексуалној, културној и пиротехничкој револуцији и о девојци са најлепшим телом у Србији... Касније, под именом "Рани радови", филм је награђен највишом наградом Берлинског фестивала - Златним медведом...

Републички министар унутрашњих послова донео је наредбу о забрани демонстрација и истицања парола на јавним местима. Током ноћи испред туристичке пословнице Путник, у најужем центру града у Улици Маршала Тита, експлодирала је бомба. Извршиоци и организатори ове провокације никад нису откривени - по општем мишљењу то је власт стварала услове за полицијску интервенцију против студената...

5 - 8 јун

Власти републике и града траже да се штрајк прекине јер Београд треба да посети председник Индије. Како претходни студентски захтеви нису испуњени, захтев је одбијен гласањем на свим факултетима. На Филозофском "за" је добило 15 а "против" око 4.000 гласова.

Пред јавност се износи много прикриваног: социјална неједнакост, ерозија морала, злоупотребе, отуђеност руководстава... На факултетима се постављају «Стубови срама» са листовима који нетачно или тенденциозно извештавају о догађајима. Сваког дана излазе ванредни бројеви листа "Студент" који тих дана достиже тираже од 50.000 до 80.000 примерака. Власти их забрањују, на Славији полиција плени и спаљује 600 примерака једног од тих бројева. У јавне и војне установе и команде током ноћи се стационирају наоружани одреди војне полиције који ту остају до 10 јуна. Долази до немира и у неким школама, музејима и предузећима.

Јагош Ђуретић се сећа тих дана: «На ходнику... среће ме пословођа једног одељења са десетак металских радника. «Директоре, ови моји хоће да штрајкују, кажу, хоће да се придруже студентима». У тренутку сам осетио да се изнутра делим и распињем, а времена немам да бих пронашао најбољи могући одговор и решење... Ја идем да се придружим студентима, одговорио сам, јер знам зашто то чиним. Свако поступа у своје име и преузима одговорност за своје одлуке... Касније сам сазнао да су се брзо договорили и вратили на радна места.»

Тих дана елитни део Београда сваке вечери је ишао "код студената", или је по кућама, кафанама и удружењима разговарао о њима, њиховим захтевима, "правим" разлозима и намерама.

Наша генерација је била намењена трошењу. А ви сте она изабрана, вама је наклоњена историја...

Драга децо запамтите какви сте данас јер нећете моћи да будете такви целог живота...

Може ли негација да буде начин прихватања света? И шта хоћете више? Овај социјализам вам је све дао: слободу, државу, храну, сваким даном бољи живот, школе па и овај факултет и опет вам није доста.

Подржавамо ваше захтеве, али оспоравамо метод да се мимо система намећу решења...

Ви нисте први - 1954. године тражили смо боље услове и праведније друштво. Разбила нас је милиција на коњима. Али ви морате да победите...

Реците ми само - ко то, и са којим намерама, стоји иза вас?

Добри сте ви, децо... Али - идеалишете. Независност духа, то је лепа ствар. Али како ћете одржати такав дух ако зависите у свим битним питањима егзистенције?

Вечерње новости их сумњиче за везе са иностранством, Борба их оптужује за тражење изнуђених решења уличним нередима и за излазак милиције на улице што је пут ка контрареволуцији и систему чврсте руке. Само Рад, Побједа и малоутицајни омладински листови (Сусрет) доносе објективне информативне текстове; сви остали, чак и Младост, одбојни су, уопштени, једнострани и - негативни...

Долази време зебње и неизвесности. Дан када се Стево Жигон, на балкону изнад масе, трансформисао у ватреног Робеспјера који пламти против маркиза револуције, као да је био далек већ месецима...

Вечерас су провалили у зграду Ликовне академије и по ходницима пендречили наше другове, студенте. Тројица су повређена, а статуи у холу су пребили руку...

Седимо овде док они припремају тенкове. Треба да изађемо на улице и позовемо раднике и све остале да нам се придруже...

Вама прете тенковима? Не брините. Вама ће бата Гидра да купи тенк...

Међу бројним телеграмима подршке приспео је и један који нас је изненадио. То је телеграм Института за криминалогију и гласи...

            Београдским студентима се придружују и колеге из других градова: протести почињу у Сарајеву, Загребу, Љубљани, Новом Саду, Скопљу, Нишу, Титограду...

Љубљана - Незадовољство студената Љубљанског свеучилишта кулминирало је дан раније него у Београду, због повећања цене станарине у студентском дому. Током ноћи по граду су осванули бројни плакати који су брзо уклоњени. На вест о насиљу у Београду одржано је неколико студентских зборова. Највећи је био 4. јуна у Студентском насељу када је 3.000 присутних дало подршку захтевима београдских студената,.

Загреб - 4. јуна одржано је неколико зборова у студентским домовима и изабрани први акциони одбори. Објављен је проглас о подршци захтевима Београдског универзитета и тражена демократизација и хуманизација односа у социјалистичком друштву.

5. јуна у Студентском центру је одржан митинг пред 2.000 присутних. Изабран је Акциони одбор који пише «Проглас револуционарних студената”.  Мањи део одбора, који није добио подршку скупа, пише паралелни «Проглас савеза комуниста загребачког свеучилишта». Сутрадан, пада киша, подељени су ставови да ли да се иде на улице или не. Преовладава струја блиска Савезу комуниста која се противи демонстрацијама за коју се испоставља да је то  организовано радила. Осмог јуна декан изјављује да се предавања настављају по распореду. На седници Свеучилишног комитета СКХ, озваничена је побједа над "екстремистима"; "из редова Савеза комуниста" искључени су Г. Петровић, М. Чалдаровић и Ш. Вранић и, заједно са неколико студената, добили решења - казне судије за прекршаје због организовања непријављеног скупа.

Сарајево - Полиција је забранила сва јавна окупљања па су студенти одржали збор подршке на Филозофском факултету. Дан касније дозвољен је  митинг пред Филозофским факултетом коме је присуствовало 2.000 студената. Скуп је прерастао у спонтане демонстрације и у шетњу градом, за разлику од Београда и других наших градова где су студенти остали затворени на факултетима и у Студентском граду. Полиција је реаговала у два наврата: пред зградом Ослобођења, када су студенти поседали на земљу, и касније, у центру града, када су демонстрације силом разбијене. Забележена је пуцњава, више студената је ухапшено и повређено.

Захтевамо објективно информисање

Страсти су се стишавале, али право решење се није назирало. Тражили су истину о друштву око њих и пут у неки нови и бољи свет, а догађаји су се згушњавали у тамну сенку немоћи. Читави лонци кафе које је скувала «кева Деса», кафе куварица факултета већ су били попијени, пива више није било, само коњак Давид и бренди Звечево, помало нишке Мораве, врањске Зете, филтера Београд и ЛД са плавим знаком питања на кутији. Седели су и чекали, усамљени и изоловани, а празна бина на крају великог, пустог дворишта светлуцала је на киши... Иза зидова је још тињала револуција, док су се напољу окупљале полицијске снаге...

Ново доба и снаге репресије... Знали су да режим увек брани себе, али они нису били против система, били су за чистоту идеје на коју се он позивао...

"Зар и ваша деца студирају у иностранству", питали су милиционере у плавим шлемовима, покушавајући да своју истину пронесу између њих. Враћали су их без речи, а Београд је ћутао. Његови моћници су све имали у рукама а они само наивну веру да се речима, критиком, жељом и вером у ново може променити свет. И сваког дана су били све осамљенији, неиспавани и раздражени, понекад и гладни. Били су дискретно изопштени из социјалистичко-самоуправне цркве партијског догматизма - у име непогрешивости тог истог социјализма и самоуправљања јер су се залагали за највише вредности које су идеолошки програми обећавали...

Захтевамо да радници и грађани буду објективно информисани о нашим захтевима. Хоћемо истину о свему што се догодило и што се догађа...

Ми немамо никакав посебан програм. Захтевамо доследно спровођење Устава и најпрогресивнијег програма нашег друштва...

Доле кнежеви социјализма

И догодило се већ сутрадан. Прво су послали ватрогасце са великим мердевинама на извлачење да поскидају пароле које су украшавале спољне зидове факултета. Падале су једна за другом: ДОЛЕ КНЕЖЕВИ СОЦИЈАЛИЗМА, РЕВОЛУЦИЈА ЈОШ НИЈЕ ЗАВРШЕНА, СТУДЕНТИ - РАДНИЦИ, НЕЋЕМО РЕШАВАЊЕ - ХОЋЕМО РЕШЕЊЕ, НЕЋЕМО ДЕМОКРАТИЈУ У ШЛЕМОВИМА, БОРИМО СЕ ЗА БОЉЕГ ЧОВЕКА, У СУТРА БЕЗ ОНИХ КОЈИ СУ УПРОПАСТИЛИ ЈУЧЕ, ПУЦАЛИ СУ У НАС...

Али последњу, највећу и највишу, ону која је била нека врста мота читаве побуне ДОЛЕ ЦРВЕНА БУРЖОАЗИЈА, студенти су двоструко обезбедили. И тако, таман се мердевине издуже до ње и ватрогасац пође горе да и њу скине, а они је конопцима подигну још више. Човек сиђе, парола се спусти. И тако неколико пута док командир милиције није одмахнуо руком и ватрогасци отишли необављена посла...

Тог дана су научили највећу истину о освајању слободе - револуција мора бити забавна. Смех укида ограде између њих, брише навикнуте бојажљивости и уништава  страх - кроз смех удружују оно што је најлепше у њима, тада се њихови умови додирују као и њихова тела. Смех их уздиже и обједињује, он је једина права идеологија нове младости...

9. јун

Говор председника Републике преносе све телевизијске и радио-станице у земљи:

“Деведесет посто студената су поштена омладина о којој ми нисмо водили довољно рачуна... Сретан сам што имамо такву омладину која се показала зрелом... Велика је кривња на нама, а нарочито на Савезу комуниста... Истрага ће расветлити прекршаје закона, неиспуњене дужности, злоупотребу поверења и позвати на одговорност сваког, на било којој страни, без обзира ко то био... Овог пута ја обећавам студентима да ћу се свестрано заложити за рјешења и у томе студенти треба да ми помогну. Штавише, ако нисам способан да ријешим та питања, онда ја не треба више да будем на том мјесту...”

Талас одушевљења је захватио две хиљаде студената на Правном, затим на  Архитектонском, Електротехничком, Машинском, Ветеринарском, Економском, Грађевинском... Играју се козарачка кола...

«Зашто?! Откуд сада то?! – питао се Јагош Ћуретић, наслоњен на зид Правног факултета, мало подаље од од раздраганих «победника» у колу. Шта се постигло?! Да ли је Броз најавио, предузео или преузео одговорност за било шта конкретно?

На шта теби ово личи, буразеру? – прилазећи пита га друг са године, а онда одговара сам: Мени то, буразеру, личи на ону: марширале, марширале, курве уз пандуре!»

Драгољуб Мићуновић, председник Акционог одбора у то време, каже: «Данас о томе постоји мит да нас је Тито луковао прешао… Истина је да је испуњено више наших захтева: да нико не буде кривично гоњен због учешћа у побуни и признао је да су студенти били у праву… Тито није могао да казни побуну, и то је био преседан. Изабрао је групу професора којима ће се осветити…Било је важно да трајемо, да пробудимо свест у људима и да се он изјасни. И то смо постигли. То што данас `68. проглашавају левом побуном… да смо хтели «више комунизма»… То су чисте будалаштине! Био је то спонтан покрет против лажи и батина. Тражила се слобода штампе, слободно удруживање, слобода говора. Био је то либерални покрет. Наравно, имао је леву конотацију јер је инсистирао на једнакости и правди, а против пљачке друштвене имовине, које су онда почеле и идеолошки се оправдавале».

После Титовог говора једино је на Филозофском факултету већа група студената одбила да се разиђе док се најважнији захтеви и обећања не испуне. Током ноћи, полиција је продрла на факултет и после краћег сукоба са студентима, коначно га освојила.

10. јун

Монд: “Југословенско руководство је схватило да је разумевање најбоља политика...”

Франс Прес: “Бивши вођа југословенских партизана није осудио студенте и поново је потврдио свој престиж...”

Унита: “Тито је једини државник који је дао за право побуњеној омладини и доказао да разуме њену мржњу према неправди...”

Тајмс: “Тито је поново показао снагу лидера и ауторитет тамо где су други испољавали слабост и обећао да ће се повући ако не буде могао да утиче на ситуацију...”

Нувел Опсерватер: “Тито - захтеви студената су оправдани и изазвани спорошћу и оклевањем друштва и Партије...”

Дејли Мирор: “Јасно и без двоумљења Тито је рекао читавој нацији да се слаже са студентским захтевима...”

Борба (под индикативним насловом Жито и кукољ): “У нашем самоуправном друштву још је допуштено да одређени слој дигне галаму и изврши јавни притисак у очекивању да им надлежни одмах полете у сусрет. Чудно је како су та решења тражена, а још више како су чак и званично обећана. Из младог жита треба издвојити кукољ...”

Као се треби кукољ

Чинило се да је "Борба" потпуно промашила: СИВ доноси Закон о минимуму личног дохотка (који се више него удвостручује) и санкције за непримање приправника, побољшан је материјални положај студената, уведени студентски кредити  и формиран Титов фонд за младе таленте, Дом УДБ-е постаје Студентски културни центар, Енергоинвест тражи нових 180 инжењера и планира стипендирање чак 1.000 студената, Претис тражи 40 стипендиста...

Међутим, каснији догађаји потврђују обавештеност Борбиног коментатора о правим намерама власти - да свакако истреби "кукољ". Већ 26. јуна, на конгресу Савеза синдиката Југославије, Јосип Броз упозорава да су се међу студенте убацили разни елементи којима тамо нема места. У јулу власт распушта огранке СК на катедрама за филозофију и социологију, потом отпушта поједине професоре, филозофе, "праксисовце" и друге док су учесници студентске побуне стављени "на лед" и искључени из културног и јавног живота, да би још дуго за собом вукли реп "шездесетосмаша". Поједини су, на дуже или краће време, избегли из земље.

У далекој Америци велики бизнис је обавио свој најважнији посао - убијен је млади сенатор Роберт Кенеди, после Мартина Лутера Кинга и Џона Кенедија, трећа жртва атентата на лидере "нове Америке". Космички торпедо звани "Икар" овог пута је поштедео Земљу а Де Голова Француска се враћала себи: најављен је почетак производње нове светске марке аутомобила "Пежо 203" а Ер Франс је поново отворио лет Париз-Београд-Париз. Блуз се могао чути на свим светским радио-станицама - гитара и глас популарног "Блуз боја", названог Би Би Кинг, а затим прозукао глас великог Сема Хопкинса који је певао о идеалима који падају и поново се дижу...

Година 1968. је била тек негде на половини, на чувеном тргу Хам у Амстердаму у подне је било више хипика него голубова, а студентски протест се настављао васколиким земљиним шаром: Милано, Богота, Париз, Анкара, Беркли, Токио, Мексико, Рио де Женеиро...

200 мртвих на Тргу трију култура

ЈУН 1968.

5. јун – РУАН (Француска) – Полиција уз употребу оружја осваја пошту.

- САД – Убијен Роберт Кенеди, медијски шок у свету.

7. јун - МИЛАНО - Студентске демонстрације против листа Кориере дела Сера кулминирале у  жестоке сукобе са полицијом.

- ФРАНЦУСКА – Полиција оружјем напада Флинс челичану. Борбе трају четири дана, један погинули радник и стотине рањених.

8. јун - БОГОТА - Студенти одбијају напад полиције која покушава да заузме универзитетски град.

- МИЛАНО - Полиција избацује студенте са факултета и из зграде "Тријенала уметности". Рањено је 20 студената, а око 200 ухапшено.

10. јун - ПАРИЗ - Заоштравања репресивних мера и преко 150 страних студената је протерано из земље; неки су предати страним полицијама.

- Демонстрације студената који пале полицијска кола због смрти Жила Тотена, гимназијалца - левичара који се удавио бежећи пред полицијском потером у Флену.

- Полиција отвара ватру на раднике Реноа – двојица мртвих, 11 тешко рањених.

- У Латинском кварту обнављају се жестоке борбе на 73 постојеће барикаде  и настављају током следећег дана.

12. јун - АНКАРА - Студенти захтевају остваривање својих права. У току неколико дана 50.000 студената ступа у штрајк и запоседа факултете.

- ФРАНЦУСКА - Забрањене било какве манифестације, све екстремно левичарске групе су забрањене владиним декретом;

15. јун - ТОКИО - Поворка од 10.000 студената, чланова Зенгакурена блокира центар града у знак солидарности са француским студентима.

16. јун - ПАРИЗ -Полиција поново заузима Сорбону, преко 1.000 повређених и рањених.

20. јун - РИО ДЕ ЖЕНЕРИО - Митинг студената напада полиција: 15 рањених и око 300 ухапшених.

22. јун - БРАЗИЛИЈА - Полиција заузима подручје Универзитета.

- ДОМИНИКАНСКА РЕПУБЛИКА - Студенти радикалне левице истерују са Универзитета присталице власти коју су поставили Американци. Три студента гину, а војска блокира Универзитет.

23. јун – ФРАНЦУСКА - Одржани избори на којима деголисти убедљиво побеђују: добијају 48% гласова и нових 90 посланика, странке левице губе 100 посланичких мандата – Де Гол је уочи избора тврдио да ће, ако он изгуби, Москва прегазити Француску, а за све проблеме је окривио левицу, студенте и «париски мај» .

24. јун - ТАЈЛАНД - Демонстрације студената против корупције, један студент повређен.

26. јун - САО ПАОЛО - Студенти запоседају Универзитет и подижу барикаде.

28. јун - БЕРКЛИ (САД) - Велике демонстрације у знак солидарности са француским студентима. Подижу се барикаде, бацају молотовке. Власт уводи полицијски час и проглашава ванредно стање.

ЈУЛ 1968.

15. јул - ИСТАНБУЛ - Студенти Техничког универзитета спуштају турске заставе на пола копља да би тако поздравили долазак америчке Шесте флоте. Приликом искрцавања маринаца долази до више инцидената

17. јул - АНКАРА - Суров сукоб полиције са студентима: један студент гине, 52 рањена, на стотине ухапшено. Немири се настављају до краја месеца.

20 јул - ЛИМА - После хапшења Г.С. Вертиса, председника Универзитетске федерације, студенти запоседају Универзитет и траже његово ослобођење.

22. јул - ЛИМА - Жесток сукоб са полицијом, много ухапшених студената.

23. јул – МЕКСИКО СИТИ - После сукоба између левичарских и десничарских студентских група, полиција и војска продиру у универзитетске зграде разневши улазна врата базуком, упркос противљењу наставника и студената.

26. јул – МЕКСИКО СИТИ - Демонстрације против интервенције полиције бивају брутално угушене.

29. јул – МЕКСИКО СИТИ - Студенти се поново окупљају и постављају шест захтева властима: ослобођење политичких затвореника, отпуштање шефова полиције, компензације жртвама полицијског злостављања, укидање антисубверзивних закона... Подижу барикаде, војска интервенише и хапси преко 200 студената.

31. јул - САЈГОН - Студенти истичу заставу Фронта националног ослобођења на згради Филолошког факултета и деле антивладине летке.

- ФИЛИПИНИ - Протест 25.000 студената против дискриминације у правосуђу.

АВГУСТ 1968.

3. август - САНТЈАГО - Демонстрације студената Педагошког института против велепоседника и подизање барикада.

5. август - МЕКСИКО - Студенти доносе одлуку о штрајку и запоседању факултета.

19. август - МАРАНАТИЈА и АКОЛА ПАРБАНИ (Индија) - студенти нападају на зграде у којима су државне установе и подижу барикаде. Полиција хапси чак 800 студената.

20. август - - ЧЕХОСЛОВАЧКА – Ноћу између 20. и 21.августа армије Источног блока из пет земаља Варшавског пакта извршиле су инвазију Чехословачке. За време инвазије 5 до 7 хиљада совјетских тенкова окупирало је улице. Пратило их је 200.000 до 600.000 војника трупа Варшавског пакта.Више од 100 људи изгубило је живот за време напада. Александар Дубчек је позвао народ да не пружа отпор. Ухапшен је и одведен у Москву, заједно с још неколико сарадника.

21. август - ЧЕХОСЛОВАЧКА - Студенти доносе оштар коминике против совјетске инвазије и почињу многобројне акције против окупације. Током следећих месеци смењују се демонстрације, организују тајне штампарије, лепе плакати и деле илегалне новине и леци.

27. август - МЕКСИКО - Студенти истичу црвене и црне заставе на трговима Мексика.

28 - 30. август - ЧИКАГО - Студенти и хипици из целе Америке демонстрирају против вијетнамског рата и дегенерације политике Демократске партије која одржава своју конвенцију да би одредила Хамфрија за свог предеседничког кандидата. Долази до жестоких сукоба са полицијом.

30. август - ЊУ ДЕЛХИ - Власти затварају све факултете.

СЕПТЕМБАР 1968.

1. септембар - БЕРКЛИ (САД) - Жестоке демонстрације студената. Власти уводе полицијски час.

12. септембар - МОНТЕВИДЕО - Хиљаду студената, заједно са радницима, запоседа хладњачу. Немири се настављају током целог месеца.

19. септембар - МЕКСИКО - Уочи отварања Олимпијских игара армија улази у универзитетски град Мексика: ухапшено је око 500 студената.

20. септембар -- ЛА ПАЗ - Студенти траже да се напусте књиге и узме оружје. Проглашавају стање револуционарне побуне и траже формирање антиимеријалистичког фронта.

23. септембар - ФРАНКФУРТ - Ухапшен је Данијел Кон-Бендит и осуђен на осам месеци затвора, условно, због учешћа у демонстрацијама против Леополда Сенгора.

24. септембар - МЕКСИКО - Сукоб са полицијом у коме гину два студента. Сукоби се настављају и захватају и провинцију.

- МОНТЕВИДЕО - Власти затварају Универзитет.

ОКТОБАР 1968.

2. октобар - МЕКСИКО СИТИ - Огромне демонстрације на Тргу трију култура. Армија отвара ватру: најмање 200 погинулих (по неким подацима 300), већином студената. Ратни извештач, 39-годишња Оријана Фалачи погођена је пуцњавом их хеликоптера и однета у мртвачницу, тек је свештеник приметио да још дише...

6. октобар - ЧИЛЕ - Жестоке демонстрације у знак солидарности са мексичким студентима.

9. октобар - ЈАПАН - Зенгакурен је организовала демонстрације у 18 јапанских градова. У жестоким сукобима са полицијом само у Токиу и Кјоту било је 400 повређених и 178 ухапшених.

21. октобар - ЛЕГОН (Гана) - Демонстрације студената недалеко од Акре. Тражи се либерализација војног режима. Хапшења и истеривања студената.

27. октобар - ЛОНДОН - Демонстрације против вијетнамског рата. Око 100.000 лица, већином студената, супротставља се полицији: неколико десетина лица је рањено, 40 ухапшено.

28. октобар - РИМ - Студенти штрајкују непосећивањем предавања. У току новембра немири захватају све универзитете и гимназије у Италији.

НОВЕМБАР 1968.

1. новембар - МАДРИД - Нови жестоки сукоби са полицијом и власти поново затварају Универзитет.

2. новембар - БОГОТА - У знак протеста против присуства америчких професора 11.000 студената три дана демонстрира, организује отмицу двојице полицајаца и ступа у штрајк.

5. новембар - МЕКСИКО - Окончано је олимпијско примирје и студенти одлучују да наставе штрајк.

8. новембар - ПАКИСТАН - После жестоких демонстрација наставне установе у целој земљи су затворене.

- МАРОКО -  Штрајк на Филолошком факултету у Рабату и Фесу  и на Високој националној школи у Рабату. Немири се настављају током месеца.

- ВАРШАВА – Спалио се Руцард Сивиец у знак протеста због инвазије Варшавског пакта на Чехословачку и учешћа Пољске у томе. Догађај је сакривен од јавности и за њега се сазнало тек у марту 1969. године, два месеца после самоспаљивања Јана Палаха, студента филозофије у Прагу

13. новембра - КАРТУМ - Демонстрације и запоседање Техничког института. Власти затварају Универзитет.

25. новембар - УЈЕДИЊЕНА АРАПСКА РЕПУБЛИКА - Жестоке демонстрације студената у Мансури и Александрији: студенти траже демократизацију режима. Репресалије војске су сурове: 16 мртвих, 84 рањена, 30 ухапшених. Сви универзитети су затворени.

26. новембар - ЕКВАТОР - Студенти демонстрирају против насиља полиције и нападају полицијске комесаријате у Алаши и Илагру, у провинцији Ел Оро: 3 мртва.

ДЕЦЕМБАР 1968.

3. децембар - ИТАЛИЈА - Смрт двојице пољопривредних радника које је убила полиција на Сицилији, изазива низ сукоба са снагама реда у целој земљи. У Риму 30.000 студената запоседа улице. Проглашава се генерални штрајк.

4. децембар - БОГОТА - Студенти запоседају Факултет хуманистичких наука.

7. децембар - ПЕРУ - У демонстрацијама у Лими један студент је рањен. У Куску 5.000 студената окупира универзитет.

12. децембар - МЕКСИКО - Пошто је окончао штрајк студената, национални штрајкачки комитет се претвара у Национални комитет за борбу.

13. децембар - ВАРШАВА - Два студента, (Јан Литински и Северин Блумштајн), ухапшена после студентских протеста осуђена су на две и по и две године затвора. У земљи су бројна суђења студентима са казнама избацивања са универзитета и затвора од неколико месеци до 3 и по године.

19. децембар - ТОКИО - Студенти покушавају да изврше марш на амбасаду САД.

- НИКАРГВА - Студенти Манагве и Леона запоседају Национални конгрес да би потрепили свој захтев за повећањем буџета за образовање за следећу годину.

20. децембар - РИМ -  Генерални штрајк на свим универзитетима и гимназијама.

25. децембар - ТОКИО - У сукобу две супростављене студентске политичке струје за власт на Универзитету рањено је 116 студената...

- СТОКХОЛМ - Полиција се ноћу, из заседе, сурово обрачунава са демонстрантима...

Неколико година касније о томе ће Лаш Густавсон записати: Била је то ноћ када је шведска омладина до краја изучила науку о друштву, на начин пресудан за будућност... Не само шведска, наравно. И - за коју будућност? Дозвољену? Жељену из стега оних дана? Слободну да се лако замени другом? И - може ли будућност да има било какву меру и ко су њени мериоци?

Велики татица

Студентска побуна, кажу, не може да буде успешна - то је увек само бунт мале, пролазне популације. Срџба вилиног коњица. Једнодневни лет у небо... Студентска побуна може да буде само иницијална каписла за утемељене слојеве друштва који буду спремни да је присвоје. Остварује се - ако је преотму, ако престане да буде студентска. Или остаје грозница младости. Врење новог вина у старим мешинама. Побуна цвећа у вази. Болест коју треба залечити...

Привид стварности су заменили за привид сна. Очи које нису знале, нису пронашле главе које виде... Или, можда, јесу?

У "Злим дусима" Достојевског један од јунака каже да се неограничена слобода завршава у неограниченом деспотизму. Али која је то ограничена слобода коју ће, у јеку бунта, прихватити припадници братства по младости?

Током демонстрација писац антидрама Ежен Јонеско је довикивао студентима: „Тако, дајте себи одушка, ускоро ћете пожелети да будете верни писари!“

Усред највеће буне, 1968. године, филозоф и психоаналитичар Жак Лакан рекао је препуној сали француских студената који су га немилосрдно провоцирали: Оно чему тежите као револуционари јесте Отац. Велики татица. Господар. Е па, имаћете га! Засуо га је ураган звиждука, повика и претњи. А био је у праву. Исте године француски студенти су добили великог татицу - Де Гола, а југословенски поново прихватили Броза...

Шта су тада тражили? Да се остварују политичка обећања и програми, да не буде неправди и злоупотреба, да се боље живи, да знају место своје генерације и себе као личности. Ако је заиста смисао светске историје у ширењу свести о слободи, 1968. је била тренутак посвећења читаве једне генерације... Они, свет, светлост, само небо - више нису били исти...

Тих дана, фудбалска репрезентација Југославије играла је са увек јаким Енглезима у полуфиналу Купа нација. Основна тактичка варијанта је већ била општепозната: два нападача, три играча на средини терена, четири у одбрани и на крају, испред голмана, такозвани "чистач". Била је то схема "игре" која је тада важила у свим структурама друштва - свуда је било задужених "чистача", савета и комисија овлашћених да отклоне све што представља макар и потенцијалну опасност за илузију складног, идеолошки подобног развоја.

На утакмици, Холцер је успешно одиграо ту улогу а Џајић је надмудрио познатог Боби Мура и постигао победоносни гол. "Чистачи" оне друге, друштвене подврсте ни близу нису били толико атрактивни - њихове активности су почеле прозаично, акцијама полиције по Београду и унутрашњости, снабдевене именима и адресама, подацима и вишеструко увећаним фотографијама са демонстрација. Они су имали своју истину о 1968. и њеним учесницима...

После ’68. растурене су редакције студентских и филозофских часописа, престала је да се окупља, у свету позната, Корчуланска филозофска школа. Неколико документарних и полемичких књига о врелом студентском јулу забрањено је и уништено. Спаљене? Или је и тај чин механизован, ефикасно и мање спектакуларно? Књиге се машинама исецкају на уске траке – папирне резанце изнад којих још увек лебди омама неподобног догађаја. Да ли се истина може тако једноставно уситнити, до заборава? О том уништавању књига, чиновима безумља, објављен је понеки коментар у штампи, чула се јетка реплика на радију и – мук. Време страха од записаног? Од историје? Запенушан напор да се за вечност одреди једино могуће значење сваког догађаја? Осим у кафанама, редакцијама и на јавним трибинама где се реч није могла ужлебити у колотечине усмерене историје и слушаоци су стрпљиво чекали тренутак када истина почиње да се пробија између наслага већ познатих оцена и одобрених чињеница.

Шездесет осма је побеђена каснијих година када су њене вође прихватиле ситне повластице и привидно учешће у власти: управник студентског центра, асистент на факултету, сарадник у институту… Њени захтеви су потврђени као део актуелних политичких програма али су једним делом нестали у вртлогу развоја, а другим делом су тек делимично остварени: одлучујућа улога интелигенције у животу, слобода информисања и говора, демократизација, правда, хуманост…

Шта се заиста догодило те 1968. године код нас, у свету? Написано је, а још више испричано, много различитих истина. Међутим, од првих дана је било узалудно покушавати да се разлучи која је права, не само зато што то више ни сами учесници нису знали, већ најпре зато што се сваки пут могло да претпостави, са много извесности,  ч и ј а  је то истина. Увек је била у нечијој служби: као једна од могућности, потреба тренутка или, једноставно, неком корисна прича. Земаљски «власници истине» све чешће намећу  “прагматичну истину ” – истинито је  оно што су они одабрали, јер то решава проблем. Она је тако  много продуктивнија: решава проблеме које оно што зовемо "Истина" најчешће ствара...

Тумачења 1968.

Потпун преглед тумачења '68. био би изузетан документ појединачних истина. Међутим, он још није сачињен. Само су агилни Французи покушали да растумаче шта се догодило у њиховој земљи, зашто се догодила 1968? Преглед је занимљив јер садржи тумачења '68. како учесника тако и њених сапутника, посматрача, противника или накнадних проучавалаца:

1) Побуна слободе против притиска државе и њеног апарата - револуционарни пројект, захтев за достојанством, за сувереношћу, за моћи, за обновом друштва, за стварањем нове револуционарне авангарде друштва, отварање новог раздобља у свеопштој историји, за променом "незаменљивих" у институцијама, за преображај односа студената и професора, за промоцијом субјективности (гледиште учесника '68 у Француској, Ж. Пол Сартр, Касторијадис, Морен);

2) Укидање чињеница и присиле - све је једнако вредно, не постоје законитости, забрањено је забрањивати (Арон)...

3) Ову експлозију је изазвало неколико група које се буне против модерног друштва, против потрошачког друштва, против технолошког друштва, како оног комунистичког на Истоку, тако и оног капиталистичког на Западу. Те групе не знају чиме би замениле такво друштво, али оно у чему уживају су негација, деструкција, насиље, анархија и махање црним заставама…” ( Генерал Шарл де Гол, телевизијско обраћање нацији, 7. јун 1968).

4)Завера - од стране левичара и иних, експлозија испровоцирана од неколико група које се наслађују негацијом (Ж. Помпиду);

5) Криза старог грађанског универзитета - због бирократске крутости и тешког прилагођавања захтевима масовног образовања средње класе, где је главни узрок друштвена маргинализација студената;

6) Напад грознице или побуна омладине - пробој игре и празновања у свакодневицу, оцеубиство социо-јувенилне 1789, пародија једне револуције;

7) Криза цивилизације - довођење потрошачког друштва у питање, пре свега због опадања вредности прогреса (Малро);

8) Oбнављање Париске комуне, до данашњих дана последњи покушај стварања "слободног друштва" у Европи. (Ситуационистичка интернационала)

9) Први дивљи генерални штрајк у историји и највећи штрајк који је икада погодио неку развијену индустријску земљу. Револуционарни циљеви су били радикалнији, модернији и изражени јасније него икада раније. Мај '68. НИЈЕ био студентски протест, већ пролетерска револуција. Тај пролетаријат је био проширен белим крагнама, деликвентима, незапосленима, средњошколцима и тинејџерским бандама. Мај '68. је био револуционарни фестивал који је у себи носио општу критику свих облика отуђења (Лен Бракен у Деборовој биографији)

10) То НИЈЕ била 1917! (Ги Дебор)

11) Нови облик класног сукоба - није непосредно економске природе већ друштвена, политичка и културна борба против технократије (А. Турен);

12) Друштвени сукоб традиционалне природе - студенти су само окидач радничких штрајкова због незапослености, смањења производње и других материјално-економских питања (КПФ):

13) Политичка криза - одсуство стварне политичке алтернативе и растућа непопуларност Де Гола која је довела до кризе режима;

14) Стицај околности - министар дуго одлаже реформу универзитета, полиција упада на Сорбону у тренутку када премијер није био у Паризу, док је председник био у службеној посети ван земље (Ж. Бенетон, Ж. Тушар);

15) Тражење новог Вође, врхунац кризе идентитета у друштву и на универзитету (Ж. Лакан);

16) Колевка новог буржоаског друштва - све се одвија иза леђа учесника, они служе циљевима који им промичу, велико пролећно спремање за крај руралног друштва у корист повећане индустријализације и потпунијег капитализма, лукавство капитала који тежи новим путевима интернационализације профита у чему му смета нација и њена независност док радничка класа треба да се претвори у потрошача (Р. Дебре);

17) Прекид са остацима традиционалних вредности и почетак постмодерног доба - крај аскетизма и првобитног капитализма и пут ка хедонистичкој култури забава, опуштања, неонарцизма, џогинга, боди-билдинга, тениса, потрошачких кредита, биоенергије, медитације; труд више није у моди већ жеље; прва опуштена револуција без програма и политичког оквира несвесна прикривеног континуитета са друштвом против кога наступа (Ж. Липовеци);

18) Догађај - нови неред, револуција изненађења - као пукотина коју свако жели да затвори: иницијатори револуције нису ни у једној организацији, синдикату, организованој групи - њих нема нигде; револуција се инаугурише, почетак је потпун, револуција избија из ништавила, као блесак креативности, као чудесност, ствара се нови простор за дело, реч, личност и све се ставља у покрет (Лефор, Арент)...

19) Старе идеје из радничких традиција, као нови фолклор утопљен у потрошачку културу забаве, театра, већег стандарда, расипања енергетских извора, ка америчком моделу безусловне индивидуалне среће и личне еманципације (Ж.. М. Доменак).

20) Последњи трзај историјског струјања, после кога почиње «агонија стварности»  у којој је све фалсификовано – од друштва и медија, до текстова, истине, ангажмана и сексуалности (Жан Бодријар).

21) Метафизичка а не политичка револуција која је из корена променила односе између свих бића. Збрисала је хијерархије, моћ “божанских” права, све је онтолошки изједначила. Порекла је ауторитете, поредак, моћ, ограничења и забране. Како није имала  алтернативне циљеве, довела је на власт другоразредна створења. После 1968. године ниједна нова вредност није створена (Мишел Онфре)

       Немоћ истине

Жак Лакан је 1970. године цео један семинар посветио студентском револту из 1968. године под индикативним насловом Немоћ истине. Истина има више лица, каже Лакан, а њени лавиринтски ходници нам препречавају приступ до реалности. Истина и њена заводљивост стоје између нас и реалности и зато је истина тек драга сестрица немоћи. Уместо ње, око нас и у нама, шири се моћ лажи.

Скрипте са Лаканових семинара су прелазиле из руке у руку, биле фотокопиране, повезиване и опет раздвајане да би се фотокопирале, тако да постоје у различитим верзијама и више  се не зна које су праве. Лаканово учење је тако добило и сасвим конкретну потврду: у играријама истине и лажи ништа није апсолутно истинито али ни потпуно лажно. Само тражење истине већ је пристајање на неку, неком потребну,  лаж..

Иво Андрић каже да је праву истину немогуће тачно утврдити и непромењену пренети даље, до других људи и нових нараштаја.

«И што год читам или слушам», наставља Андрић, «ја упоредо са читањем и слушањем бројим у себи: колико износи скретање од истинске истине до овога што ми се казује... Али негде дубоко у мени збрајају се и слажу све те разлике и сва та одступања, као сума дуговања коју овај живот и ми сви са њим имамо према пуној истини...»

«Та истина је земаљска, несавршена, али наша истина», записује Иво Андрић даље: «А наша људска храброст и величина и мудрост (је) у том да је исправљамо и приближавамо истини, али и у томе да живимо са њом овако непотпуном, и људски несавршеном, док то морамо и не можемо друкчије”.

Писмо амстердамских Патуљака

На крају треба навести још два виђења 1968. године у свету и код нас.

У првом се тврди да су појачане активности на Сунцу узроци револуционарних догађаја на Земљи. Под  сугестивним насловом Револуционарност је космичка болест набрајају се године такозваних "Сунчевих револуција" које су, уједно, и године познатих револуционарних догађаја: 1789, 1870, 1936, 1968... Аксиоматска научна истина да Сунце утиче на све облике живота на Земљи стављена је у службу режимског маркетинга обезбеђујући "космички" алиби за све што се већ догодило или ће се догодити а није под будном контролом власти.

Једно виђење 1968. године у Југославији такође заслужује да буде наведено јер је изазвало међудржавни конфликт између Холандије и Југославије, пише Јовица Аћин. Наиме, почетком 1971. године, када је најављена посета југословенског председника Јосипа Броза Тита холандској краљици, београдски лист Студент је припремио специјални број посвећен алтернативној култури. Као холандски прилог у њему је одштампано непреведено писмо холандске алтернативне групе са необичним именом Патуљци из Амстердама. Писмо је упућено Јосипу Брозу Титу и у њему се он оптужује као обмањивач који је дао лажна обећања студентима 1968. године.

Објављен текст је неко ипак превео и издавач је морао да цео тираж повуче из продаје и уништи, док су уредници и приређивачи специјалног броја изведени пред суд. Тито је Студент јавно оптужио због опсцености тог броја плаћеног државним парама, а ни у новинским написима, ни на самом суђењу, па чак ни у пресуди - нигде се не помиње прави разлог целог спора - писмо Патуљака о обмани студената.

            Шта се догодило после 1968. године

У Француској, побуна се преобразила у погађање за оно што «друштво спектакла» може да понуди: уз посредовање комунистичких и социјалистичких синдиката уговорен је највећи скок надница у историји Француске.

У Италији студенте прате радници и велики утицај „ванпарламентарне левице“ и анархиста, тако да су чак и синдикати користили радикалне пароле да би сачували кредибилитет међу чланством. Али ширина и флексибилност покрета се руши  после масакра на Пиаца Фонтана у Милану за који су оптужени анархисти (бомбу подметнули фашисти уз помоћ тајне службе). У полициској репресији и сили многи завршавају у затворима, уз 11.000 подигнутих оптужница широм земље, а екстремна левица прелази у илегалну урбану герилу.

Ситуационисти и многе вође побуне морали су да привремено емигрирају из земље. Поновно окупљање ситуациониста претворило се у изјаве о повлачењу,  искључења и међусобне обрачуне. Ниједно ново питање није отворено. Године 1972. једини чланови СИ били су Дебор и Сангвинети. Овенчани револуционарном славом лако су могли да окупе нове следбенике. Уместо тога, они проглашавају Ситуационистичку интернационалу распуштеном.

Шта се догодило са њиховим књигама и текстовима «који изазивају револуцију»?  

“Збирка текстова Интернатионале ситуациониста 1958-69. пружа фасцинантан преглед активности ове групе која је имала водећу улогу у немирима на Стразбуршком Универзитету 1966. године, а затим и у много драматичнијим ‘догађајима’ из маја 1968. Многи слогани који су тада осванули на зидовима Париза и постали славни налазе се, у овом или оном облику, у овој збирци текстова који су током претходних десет година извршили огроман утицај на нову генерацију бунтовника. Има неке ироније у томе што те идеје сада добијамо брижљиво упаковане као висококвалитетну тржишну робу, у јасно спектакуларном облику…” , пише Тајмс 19. фебруара 1971. године

За разлику од Запада, у Источној Европи «леве» пароле и терминологију  користила је владајућа бирократска олигархија да њима «маскира» стварност, студенти су их употребили да би ту стварност демаскирали. На обе стране побуна је била уперена против система – капиталистичког, односно бирократског. Највећа   погрешка наших нових “револуционара” било је што су политичке захтеве износили далеко од партијских токова и што су, бучно и бурно, пожелели нешто друго од већ створеног и «најбољег».  

Млади Пољаци су полагали цвеће на споменик Адаму Мицкијевичу чија је драма «Предочевско вече», написана у славу борбе за слободу, проглашена субверзивном и антисовјетском, а њено извођење у Народном позоришту у Варшави забрањено. Разлика је била у слободи говора и окупљања, идеолошком плурализму и демократском политичком систему – то је, за источноевропске студенте, био далек циљ који нису могли да остваре. За Запад, главна претња био је амерички империјализам, окривљен за "прљави" рат у Вијетнаму. За Пољаке и остале источноевропљане, совјетски империјализам био је претња која се ускоро реализовала Брежњевљевим сламањем «прашког пролећа». Док су западни студенти желели револуцију, источноевроски су тражили да власт примењује законе и програме.

После 1968. године, некадашњи демонстранти на Западу постепено су улазили у политички и интелектуални естаблишмент својих земаља. Пољски демонстранти, пише Јан Скужињски, познати пољски новинар и публициста,  нашли су се у затвору или у егзилу. Неколико хиљада њих истерано је са универзитета, а осамдесет је заглавило робију после политичких процеса.
Власт је, такође, отпустила истакнуте професоре који су утицали на протест и подржали студенте. Најмрачнији одговор режима, антисемитско чишћење, окончано је егзодусом више од 10.000 људи, који су остали и без држављанства.
Хапшења су довршила еволуцију мартовских бораца и ослободила их илузија. Седамдесетих година они су створили највећи опозициони центар у социјалистичком лагеру. Покрет «Солидарност» из осамдесетих и мирно свргавање комунизма било је, у великој мери, дело њихове генерације. То је био једини умесан крај пута који је почео 1968, испод споменика Мицкијевичу.»

Временска дистанца омогућава да се студентске побуне сагледају у својој суштини, ослобођене дневно-политичких парола и потреба тренутка. Оне су увек и побуна интелектуалне елите, поглед у будућност, напор да се разреше нарасле тензије у друштву. Ако се наша пажња не задржи на идеолошким предзнацима студентског протеста, који су неминовни знаци тадашње друштвено-политичке стварности, онда студентске побуне имају све одлике борбе против гетоизације младих, за будућност, слободу информисања и права на грађанску непослушност, за демократизацију друштва,  истину, правду и право у њему. А то су тачке додира у којима, несумњиво, студентима морамо дати за право.

Идеја о новом животу и спремност да се за њега бори свим средствима ипак је била мањински програм. „Црвени Дани“, Данијел Кон-Бендит, један од вођа 1968. у Француској а у скорије време посланик у Европском парламенту каже да је ’68. све речено и учињено, али:

- Заборавите шездесет и осму! Свет је еволуирао!

Није стекао оно што је тражио већ конфор и новац:

- Шта ћете – каже он - човек се рађа као паликућа, а умире као ватрогасац“.

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/ 

amika@verat.net

                Издавачко предузеће «Филип Вишњић» објавило је роман аутора овог фељтона, Миливоја Анђелковића – ПРОМОЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ о студентским демонстрацијама 1968. и 1996/97. године.