четвртак, 8. август 2019.

ТРАГОВИ КАРМИНА - ФЕНОМЕН 1968. ГОДИНЕ


Грејл Маркус ТАЈАНСТВЕНИ ВОЗ: Кад се 1975. појавио са књигом Тајанствени воз, Његово најважније "откриће" било је смештање рока као појаве међу друге значајне културне феномене који су ницали широм Америке током XX века, рад на разумевању (заједно са читаоцима) његовог порекла и правца кретања, и коначно препознавање једне матрице која се стално понавља кроз музику и време, говорећи пуно тога о самој Америци и тамошњем стању духова. Ангажована културна археологија којом се бавио открила је многе заборављене слојеве чије је наслеђе рокенрол појачао до неслућених димензија кроз масовне медије. Управо је Маркус ставио рокенрол у историјску перспективу, дајући му чврсту прошлост, неизвесну садашњост и извесну будућност.
Његове три најзначаније књиге свакако су Тајанствени воз, Трагови кармина и Невидљива република. Прва и трећа још чекају преводиоца на српски, друга нам је управо стигла у издању "Градца" и преводу Дејана Д. Марковића.

Кад се појавила 1989, књига ТРАГОВИ КАРМИНА је постала културна сензација и проузроковала је промену угла гледања пре свега на панк, као значајну појаву у популарној култури, али је покренула и лавину интересовања и за ситуационисте – до тад помало заборављен неоавангардни уметнички покрет који је од краја педесетих до седамдесетих био у самом средишту уметничке критике друштва, до те мере да је значајно обликовао изнутра језик побуне
Маја 1968, прво у Паризу, а потом и широм света. Ги Дебор, њихов неприкосновени лидер, нашим читаоцима је доступан само кроз превод Друштва спектакла, програмског дела у коме су први пут оцртане крајње границе спектакуларизације свакодневице, ради повећања потрошње, као и ограничења побуне у таквим условима (које данас живимо). Деборово пледирање за потпуно одбацивање рада и одавно предвиђених потрошачких улога у име креативног живљења, и данас има свој јак набој, а Грејлу Маркусу припада заслуга што је ову експлозивну направу вратио у жижу јавности.
Трагови кармина јесте иступ од огромног значаја – кроз серију величанствено неизмишљених прича о личном чину апсолутне негације као феномену који прати цивилизацију и неопходном претексту за узимање слободе, књига је установила да је храброст да се одбије једини неупитан револуционаран став. Без сувишних идеолошких тумачења, Маркус кроз XX век (уз дигресије ка средњем веку!) прати сво настојање малих, обичних и заборављених да кажу "не" у ситуацијама у којима осећају како се нешто дубоко неморално дешава око њих. Наравно, ово је пре свега историја изгубљених уметничких покрета који су са оне стране признатог друштвеног поретка говорили о могућности да се нешто другачије дешава у нашим животима, често не нудећи јасну алтернативу, него искључиво најдубље егзистенцијално узнемирење као основу за могућу визију другачијег.
У центру пажње је вратоломна студија о вези даде и панка, веза која је свим савременицима које је то уопште занимало, а било их је мало, морала изгледати као уверљива, мада физички немогућа – но Маркус је у ситуационистима открио изгубљену карику, танак мост кроз време који их је повезивао. Главно откриће Маркусове авантуристичке анализе и јесте било откривање новог значаја уметничког покрета ситуационизма који је увео анархоидну побуну у свет популарне културе и дао јој језик, не губећи субверзивну садржину.
И док је са дадаизмом све јасно (те су сторије о свесним отпадницима од насилне политике европских сила у време Првог рата који су се окупили у Цириху, и овде напуниле многе странице), у новој перспективи се испоставило да је његов прави наследник – пре него међуратни надреализам – заправо био ситуационизам, доста после Другог светског рата. Овај покрет је сам по себи био наследник летризма, а ова два, сродна, али удаљена покрета, настала су на Левој обали Сене, у послератном миљеу студената, беспосличара и уметника без каријере.
Летризам је почео да се пробија до јавности једним скандалозним ексцесом током вечери посвећене Тристану Цари, када су летристи симболично убили свог дадаистичког оца, док је ситуационизам изникао из једног летристичког крила, освешћен наглим ударима масовне културе. На сличан начин, Дебор је морао у својим програмским филмовима да симболички елиминише Исидора Исуа, лидера летриста, не би ли ступио на велику позорницу на којој је уметност била једини пројекат мењања друштва вредан пажње.
У следећој фази, ситуационисти су крајем шездесетих утицајна свеевропска уметничко-интелектуална групација, која дубоко иза јавне сцене инспирише на побуну која у себе укључује средства популарне културе, и, уопште, користи се језиком потрошачког друштва да га изврне и да му нови, ослободилачки смисао. Данас тако уобичајене мајице са порукама на грудима, управо су на тај начин настале, као и обртање конфекцијске гардеробе и прикачињање зихернадли, које потом затичемо на панкерима по лондонским улицама, а све захваљујући чињеници да су две особе које су панку дале графички изглед – Малколм Мекларен и Џими Рид – били део енглеског ситуационистичког миљеа.
После екстензивних истраживања и сусрета са преживелим дадаистима, ситуационистима и панкерима, Маркус је закључио да је потреба за потпуном негацијом феномен који стално прати наше кулисе цивилизованости. Разни потражиоци апсолутне слободе као такве, следе друштво и повремено њихов глас допире до свих, мењајући начин на који гледамо ствари око себе.
Трагови кармина су књига коју можемо посматрати и као дефинитивну студију примера како уметност мења свет и шта је за то потребно. Уметност, правилно схваћена, доноси са собом свакодневну револуцију сталне промене себе, а онда и друштва. Супротно идеолошким умотворинама, свет вреди мењати само кад нам падне на памет, успут и једино кроз себе.
"У друштву које је укинуло авантуру, једина преостала авантура је укинути друштво" – данас овај изазовни ситуационистички слоган звучи тако природно, као једини могући излаз.
Драган Амброзић

Jedne avgustovske subote 1975. godine u londonskoj četvrti Čelsi, u muzičko-modnom butiku ,,SEX”, gluvarile su dve poprilično nesvakidašnje družine. Prvu su činili Stiv Džouns (gitara), Glen Matlok (bas gitara) i Pol Kuk (bubnjevi), članovi grupe ,,The Strand” (jedno vreme se zvala ,,The Swankers”), koja je svirala, ako je verovati čaršijskim pričama, na ukradenim instrumentima Dejvida Bouvija, a drugu, grupa bučnih severnolondonskih momaka od kojih se  posebno izdvajao mladić zelene kose sa majicom ,, Mrzim Pink Flojdimena Džon Lidon.
Nakon par piva u obližnjem pabu i Lidonovog performansa ispred džuboksa na kojem je išla  pesma ,,I’m Eighteen” američkog benda ,,Alice Cooper”, Lidon pristupa bendu, dobivši usput i novo ime Džoni Roten (eng. rotten – truli, zbog katastrofalnog osmeha). Da bi slika bila kompletna nedostajala su još dva dela, menadžer i ime benda. Za oba dela pobrinuo se Malkom Meklaren, propali student umetnosti i vlasnik gorepomenutog butika, samoproglasivši se menadžerom i kumovavši novom imenu ,,Sex Pistols” (eng. pistol-pištolj, ali u žargonu i penis). Tako je rođen  najpoznatiji punk bend svih vremena !!!
Nakon serije energičnih i destruktivnih nastupa po londonskim koledžima i pabovima, i više nego zapaženom nastupu na punk-festivalu koji je organizovao poznati londonski klub ,,100”, Pistolsi  u oktobru 1976. godine  potpisuju ugovor na 40,000 funti sa kompanijom ,,EMI“. Odmah, posle nekoliko dana, u prodaju se pušta debi singl ,,Anarchy In The U.K.“ . Nakon skandaloznog nastupa u popularnoj emisiji ,,Today show“, usledila je zabrana velikog broja koncerata, kao i raskid saradnje sa kompanijom ,,EMI”.

U januaru 1978. godine Pistolsi kreću na turneju po Americi. Turneju je obeležila nepodnošljiva atmosfera stvorena neprestanim razmiricama potpomognutom basnoslovnom količinom alkohola i droga, što je kulminiralo  odlaskom Rotena nakon koncerta u San Francisku. Preostali trojac nastupao je ostali deo godine sa pevačima koje je doveo Džouns, Edvardom Tjudor-Poulom i Ronaldom Bigzom, poznatim pljačkašom poštanskog voza iz 1963. godine koji je pobegao u Brazil, državu s kojom Velika Britanija nije imala ugovor o izručivanju.
Sex Pistolsi su nesumnjivo veliki bend. Sa samo jednim albumom, ostavili su neizbrisiv trag u rokenrol muzici, inspirisavši čitavu plejadu mladih, talentovanih ljudi da svojim stvaralaštvom, bar na kratko, probude uspavanu masu i ukažu im na stvarne probleme oko njih. Dok je muzike Pistolsa, šminkanje stvarnosti neće biti moguće !!!
tekst: Stefan Dragosavac